Jožef From

U šali, umeo je o sebi da govori kao o najvažnijem čoveku u Bečeju, jer je hvatao i vukao za nos poznate ličnosti, počevši od veleposednika Bogdana Dunđerskog, preko brojnih lekara, profesora, direktora... pa sve do nekadašnjih predsednika komiteta. I to, naravno, samo kad bi ih brijao, jer je Jožef From bio poznati bečejski berberin i frizer.

A trebalo je da bude moler, kao i njegov otac Janoš. Međutim, tridesetih godina prošlog veka nesuđeni moler je, trenirajući fudbal, ozbiljno povredio nogu, pa više nije mogao s lakoćom da se penje uz molerske merdevine. Tako je molerski zanat zamenio berberskim i frizerskim.

Polovinom tridesetih godina završio je frizerski (ženski) i berberski (muški) zanat, a majstorski ispit položio je 1937. godine. Sve do početka Drugog svetskog rata radio je u berberskoj radnji Marka Stanisavljevića, da bi, nakon rata, otvorio samostalni frizerski salon u sopstvenoj kući. Ovakva odluka se isplatila, jer je, zahvaljujući stručnosti i vrednoći, stekao određeni kapital, kojim je mogao da, postepeno menjajući lokacije, svakim novim premeštanjem, bude sve bliži centru. Konačno, 1970. godine, otvara salon u samom centru, u zgradi Opštine Bečej. Na tom mestu je „Frizerski salon From“ radio sve do 2006. godine.

Svih tih decenija trebalo je biti konkurentan. Svaki kvart grada je imao „svoju“ berbernicu i „svoj“ frizerski salon. U samom centru grada ili tek nešto šire, bilo je još frizerskih salona na glasu: saloni Hornjakovih, Bore Božića, Išteneša...

U salonu Jožefa Froma, u njegovom muškom delu, pored vlasnika, radila su još dva radnika. Ženski deo je imao više radnica, ali su tu radili i članovi uže porodice From, pa i vlasnik lično, Jožef From. 

Po pričama Fromovih bivših zaposlenika, najveće gužve su bile početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su u modi bili umeci za žensku kosu. Najveće gužve su bile, naravno, uoči novogodišnjih praznika, kada bi vredne radnice dnevno ugrađivale i pedesetak pomenutih umetaka. Tih prednovogodišnjih dana „zlatnih sedamdesetih“ i radnice i majstor From dan su započinjali običnim burekom, a završavali ga – šampanjcem.

Majstor From je imao i svoja druga interesovanja. Bio je strastveni ljubitelj fudbala i boksa, pa je u svojstvu organizatora i sponzora priređivao večere u nekoj od gradskih kafana, s igrankama i tombolom. Sav prihod prikupljen na taj način prosleđivao je fudbalskom i bokserskom klubu. I on sam je uživao u tom društvu, kao ljubitelj dobre muzike i hladnog špricera. Mada je bio pričljiv i društven, svoju privatnost (i to je bilo poznato!) ljubomorno je čuvao, pa je u njegov dom retko ko imao pristupa.

Otišao je u penziju 1987. godine.

Jožef From je rođen u Bečeju, 1919. godine, od oca Janoša i majke Agneš, rođene Reperger. Sa suprugom Ilonom proveo je impozantnih 56 godina u braku, a tako sudbinski povezani, umrli su i iste, 1997. godine, u kratkom vremenskom razmaku.

Po očevom penzionisanju, majstor – Jožefova kćerka, takođe Ilona, po majci, nastavila je da održava i salon, i dobar glas salona, sve do penzionisanja.

Porodična tradicija „Frizerskog salona From“, duga 70 godina, nije prekinuta. Nastavlja je majstor – Jožefova unuka, zajedno sa svojim suprugom.

Literatura: Dušan Opinćal, Poznati Bečejci, Proleter Bečej 2010.

Među lovcima i svima onima koji su imali i imaju dodir sa oružjem, teško da bi se mogao naći pojedinac, i u Vojvodini, i van nje, koji nije čuo za puškare-oružare Jezdiće iz Bečeja. Tradicija ove porodice traje preko sedamdeset godina.

Gligorije Jezdić, majstor oružar, stigao je sa porodicom u Bečej tek 1936. godine, ali će u njemu ostati sve do smrti, 1972. godine Rođen je u Sremu, u selu Grabovcu 1895. godine, a oružarski zanat je izučio u Nemačkoj. U vrtlogu Prvog svetskog rata, našao se u Rusiji i bio je premeštan iz mesta u mesto, da bi se konačno ustalio na Krimu. Tu se oženio Ruskinjom Klaudijom, koja mu je rodila dva sina: Valentina i Đorđa.

Kada je došao u Bečej, te 1936. godine, godinu dana je posmatran kao mogući sovjetsko-komunistički špijun. Dozvolu za rad je dobio sledeće godine i tada je počeo da se bavi puškarsko-oružarskim zanatom. Ozbiljan, predan poslu i precizan, on je ubrzo postao omiljen kod bečejskih lovaca, a vremenom poznat i u celoj Vojvodini. Takvom majstoru, jedina prava konkurencija u Vojvodini onog vremena bio je Filip Grišt iz Vrbasa. Da li zbog discipline i odgovornosti stečene u Nemačkoj, ili nečeg drugog, tek bio je veoma strog. Znao je on da na „dijagnoze“ mušterija šta njihovoj pušci fali, odgovori: „To ja znam šta nije dobro, a ne ti, tvoje je da dođeš tada i tada, i da poneseš toliko i toliko novaca“. Doneto oružje je pregledavao detaljno i otklanjao nedostatke za koje korisnik nije možda ni znao. Kao puškar-oružar popravljao je mehanizme pušaka, vršio bromiranje, davao sjaj i pravio kundake. Radio je i pištolje i koltove, kad ih je bilo. Čovek koji je bio toliko privržen oružju, nije mogao a da se ne bavi lovom. Još je na Krimu postao strastveni lovac, a lovom je nastavio da se bavi i u Bečeju.

Njegov sin i naslednik Đorđe rođen je na Krimu, 1922. godine. Na njegovo opredeljenje da nastavi sa puškarsko-oružarskim zanatom uticala je ljubav prema oružju, stečena na Krimu dok je zajedno sa ocem išao u lov. Ali takođe i tradicionalna, ali ne i uvek dosledna, stara izreka: „Zanat prelazi sa oca na sina“. U početku je od oca dobijao zadatak da radi jednostavnije poslove, a kasnije sve složenije i složenije. U vaspitne mere njegovog oca spadao je i šamar. Kada ne bi uradio nešto dobro, on bi dobio šamar, a kada bi uradio nešto tri puta perfektno, on je opet dobijao šamar. Očevo obrazloženje ovih čudnih mera je bilo da se tako bolje zapamti šta je loše, a šta je jako dobro.

Kako to obično biva, vremenom je sin prevazišao oca. Đorđe je postao izvrstan majstor, a krasila su ga stručnost, preciznost i odgovornost. Držeći se one stare izreke: „Ko voli posao, on ga radi polako, a ko ga se boji, obavlja ga brzo“, Đorđe nikada nije žurio i radio je polako i temeljno. Pušku ili drugo oružje bi posle rasklapanja čistio, potom detaljno pregledao, otklanjao moguće kvarove na delovima ili pravio nove, uz pomoć svojih nemačkih mašina. U radionici nije bilo sata, tako da je često, usredsređen na posao, radio do duboko u noć.

Godine rada su donele rezultate: znala ga je cela poratna Jugoslavija kao vrhunskog puškara, od lovaca pa sve do vojnika bivše JNA. Neretko se dešavalo da mu iz susednih zemalja donose puške na popravku. O njegovom umeću govori podatak da mu je i Tito slao svoju lovačku pušku na popravku, uz obavezno: „Pozdravite Rusa Đorđa“. Poznato je da je Đorđe par puta bio u lovu zajedno sa Titom.

Kao što je već navedeno, Đorđe Jezdić je bio strastveni lovac. Staložen, orlovskog vida i sigurne ruke, odnosio je prva mesta na bezbrojnim takmičenjima. Pet puta je bio prvak Jugoslavije u gađanju glinenih golubova. Cela njegova soba je bila prekrivena medaljama, plaketama, peharima i pohvalama donetih sa takmičenja u streljaštvu, ali i zbog doprinosa lovačkom sportu. Dok je bio mlađi, redovno je išao u lov na vukove na Prokletijama.

Literatura: Dušan Opinćal, Poznati Bečejci, Proleter Bečej 2010.

Imre Levai

U Glavnoj ulici , decenijama je, u izlogu jedne časovničarsko - zlatarske radnje, pažnju privlačio veliki sat, obaveštavajući prolaznike o tačnom vremenu. Ništa manje pažnje privlačio je i njegov vlasnik, poznati bečejski časovničar i zlatar, Imre Levai. Ovo je priča o čoveku koji je svojim zanatskim umećem, obeležio drugu polovinu veka našeg grada.

Imre Levai je rođen u Bečeju, 1924. godine od oca Mihalja i majke Gizele. Još kao dete želeo je da izuči časovničarski zanat, koji ga je privlačio zbog preciznosti. Zato je nakon šegrtskih godina, pošao da „ispeče“ časovničarski i zlatarski zanat u Bačku Topolu. Kako je tadašnje pravilo nalagalo, majstorske ispite je položio tek pošto je izradio unikatne predmete za oba zanata. Pored toga postao je bogatiji i za znanje nemačkog jezika koji je naučio tokom školovanja, radeći sa decom iz nemačkih porodica.

Posle Drugog svetskog rata odlučio je da otvori svoju radnju. Želja mu se ostvarila 1950. godine. Radnja je bila u iznajmljenom lokalu i nalazila se u Glavnoj ulici. U tim teškim posleratnim godinama, pa do kraja pedesetih, zanat je tražio punu posvećenost i žrtvovanje slobodnog vremena, jer je bilo gotovo nemoguće doći do rezervnih delova. Majstor Levai je morao da radi na specijalnom strugu, prilagođenom najmanjim delovima mehanizma sata. U ono vreme se nije moglo ni zamisliti da se neko bavi prodajom satova. Zanat se, uglavnom, svodio samo na popravke satnog mehanizma. Rad u zlatarskoj struci je takođe bio ograničen na sitne popravke različitih komada nakita.

Međutim, šezdesete godine su bile obećavajuće. Tada je već bila omogućena kupovina rezervnih delova za budilnike, u Zemunu, u kome se nalazio glavni servis i uvoznik. Krajem te decenije časovnici su postali savršeniji i raznovrsniji po dizajnu i kvalitetu, pa je majstor Levai počeo da nabavlja rezervne delove u Beču. Uporedo sa časovničarskim, počeo je intenzivnije da se bavi i zlatarskim zanatom.

Od druge polovine sedamdesetih godina, broj kupaca je bio sve veći. Upadljivo je povećana i prodaja nakita. Kao čovek koji je pomno pratio razvoj struke, majstor Levai je stalno kupovao najnovije alatke i mašine, kako za časovničarsku, tako i za zlatarsku struku. Da bi pratio najnovija dostignuća i razvoj časovničarstva, pretplaćivao se na stručne časopise iz Nemačke. Radi usavršavanja, odlazio je u Švajcarsku, vodeći sa sobom i šegrta, i članove porodice. Sve češće učestvuje na raznim takmičenjima, a izlaže na sajmovima zanata u Subotici. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka počinje sve više da izrađuje unikatne primerke nakita, za sve veći broj svojih mušterija.

Početkom osamdesetih, krug mušterija majstora Levaija se širio: specijalne narudžbine za izradu nakita dobijao je iz mnogih krajeva bivše Jugoslavije. Da bi pratio najnoviju tehnologiju časovničarske struke, sve je češće tih godina odlazio u Švajcarsku. Sredinom te decenije ostvario je svoj životni san – da ima radnju u svom vlasništvu, u Glavnoj ulici. Radnju je vodio zajedno sa suprugom Ilonom. Osim što mu je pomagala u radu, ona je preuzela na sebe i uređenje izloga. Građani su podešavali svoju šetnju tako da obavezno prođu pored radnje, iščekujući da u izlogu vide izložen novi komad nakita, izrađen s mnogo ukusa.

A onda su nastupile devedesete. Novo vreme je učinilo svoje. Sajdžijski zanat je gotovo izumro. Kod nas se, uglavnom, tek sveo na zamenu baterija i kaiša za sat. Na zapadu, vrhunski majstori su se preorijentisali na restauraciju starih satova. I u zlatarskom zanatu je došlo do brojnih promena. Sve se više svodio na preprodaju nakita, pa je umnogome izgubio od svojih prvobitnih čari, jer Roba je postala gotovo svuda ista. Majstorsko umeće u stilu majstora Levaija sve je više pripadalo prošlosti, kao i bitne karakteristike življenja toga doba.

Njegov životni radni vek je iznenada prekinut u saobraćajnoj nesreći, tragičnog ishoda, 1995. godine. Iza sebe je ostavio ženu Ilonu (Pirošku), ćerku Martu i sina Đerđa.

Porodična tradicija Levaijevih je, ipak, nastavljena. Njegov sin je, nakon školovanja u Nemačkoj, stekao diplomu dizajnera nakita, a potom je magistarski rad iz tzv. male plastike, odbranio u Beogradu. 

Literatura: Dušan Opinćal, Poznati Bečejci, Proleter Bečej 2010.