"Božiji ljudi"

Umesto uvoda u ovu stranicu, nekako mi najviše odgovara kratak prikaz Stefana Tanasijevića za sajt Art nit za zbirku pripovedaka Bore Stankovića "Božiji ljudi" :

"Zbirka priča Božji ljudi Bore Stankovića smatra se za jednu od najlepših zbirki priča srpskog realizma. Nju čini 21 kratka priča, od kojih se svaka može posmatrati odvojeno, ali sve one ipak čine jednu neraskidivu celinu. U njoj pisac slika ljude koji su odbačeni od svih, prosjake i poremećene, gubave, bolesne koje povezuje usamljenost i posebnost, a svako živi u nekom svom nestvarnom svetu.

Glavni junaci zbirke priča Božji ljudi su ljudi sa margine društva. Svako od njih je obeleže nа svoj nаčin, аli svi nose pečat ubogosti. Njihovo telo je često unаkаženo ili sаsušeno, a suve noge vuku dok hodаju. Neki su lepi i jedri, аli su "skrenuli s umа" ili se odаli porocimа. Oni nemаju i ne žele dа imаju stаlno mesto borаvištа, neki su od porodice davno odvojeni, a neki su nepoznatog porekla. Njihov duh ne osećа težinu postojаnjа, on lebdi iznаd ovozemаljskih stegа. Oni imaju neobičnu nаdu, koje ni sаmi nisu svesni i lutаju putem koji ih vodi do ciljа, pа mаkаr on bio i sumаnut. Ovi ljudi umiru tiho i nečujno kao biljka kojа vene.

Ljudi koji prolaze pored ubogih kаo dа ne žele dа prihvаte dа je sudbinа svih istа, jer svi su uskrаćeni zа ono "nešto" čemu teže. Zato se prolаzeći pored ubogih, žmuri ili okreće glаvа, "pomerа se s mestа, dа ne čuje zlo", u strаhu od takve sudbine."

Setio sam se mnogih "božijih ljudi" koji su živeli u našoj sredini i tako...

S.H.

P.S.

Bečej je imao čitavu galeriju tih živopisnih likova i znate šta je kad danas razmišljam najčudnije od svega: niko im se nije smejao, niko ih nije maltretirao, niko ih nije dirao, tukao, zadirkivao ih, ismevao.

Smatrali su ih u pravom smislu "božijim ljudima", onakvima kakve ih je Bog dao. Zapravo, jako sam ponosan što sam rođen u gradu koji je bio takav.

Goran Crnojački

Bečej

Bata Terpin

Bata Terpin je svoje rane godine išao u školu sa mojom bakom Ružom (rođena 1911). Interesantno, nije joj se javljao na ulici kad je nekog bilo u blizini. Samo ako u okolini nije bilo nikog tiho je rekao: "Zdravo Ružo, kako si? Evo da ti se javim. Neću da te brukam, da govore kako na ulici pričaš sa ludama". A ona je odgovarala: "Zdravo Bato, treba li ti nešto, jesi li gladan". "Nisam", kazao bi on i to je bilo sve. I svaki put je razgovor tako tekao. Dobro ga se sećam. Mislim da priča o tome da je poludeo od učenja nije sasvim tačna, nego je onako... dobro zvučalo i da je to postala urbana legenda.

Išao je ulicom i vikao "Bata Terpin - bečejski Lenjin". Bradat, malo je ličio na Lenjina, mada je meni, a iz nekog razloga mi je njegova slika u glavi veoma živa - bio pljunuti Ho Ši Min.

Sećam ga se sa štapovima za pecanje kako juri prema Tisi. A kad je hodao ulicom, hodao je veoma brzo i jednako i neobično brzo i naglo skretao iza ugla, kao u filmu, pod 90 stepeni. Ne znam zašto, šta mu je to značilo. Živeo je sa majkom negde oko škole koju su nekad zvali "Buvara" u Dositejevoj. Upisao je studije i onda se nešto dogodilo. Govorili su da je šizofrenija. Posle je ostao sam. Da, bio je izvanredan šahista. Često je sedeo na crkvenoj porti i igrao šah ili kibicovao sa rukama na leđima. Bio je čudan, ali samo to.

Goran Crnojački

Bilo kako bilo,ostao nam u sećanju kao dobar ćutljiv,povučem miran čovek koji se uvek polutrčećim korakom išao.I meni je njegova slika jasna pred očima kao da ga danas gledam kako loži čim uđe u veliki Minjon namešta stolice i sedne pored pećke.Ipak je on nama lepa uspomena.....

Ferenc Muči

Foto: Privatna zbirka Steve Limov 1976. godina

Lala Palačinka

Gotovo da nema Bečejca da nije poznavao Lalu Palačinku, a malo ko je znao da se zvao MIlorad Živkov, najverovatnije Aksin. (Živkovih je bilo jako mnogo, te su vremenom počeli da prezimenu dodaju i drugo Aksin, Popov... kako bi se familije razlikovale.)

Lalina kuća je bila u sadašnjoj Potiskoj ulici, na mestu ordinacije dr Kikića,prethodno je bila kuća Gojka Obradovića. Lala je bio čudan čovek, povadio je prozore sa ulične strane, zazidao ih ( kažu da se u to vreme nije plaćao porez ako nije bilo prozora na kući), U svojoj dnevnoj sobi iskopao ogromnu rupu iz ko zna kojih razloga, klao svinjče na tavanu pedesetih godina...

Lala je uglavnom lepio plakate po gradu, za boks, fudbal, rukomet, konjičke i moto trke, uglavnom za sve što je trebalo. Lepio je smesom od brašna, kao za palačinke i tako je stekao nadimak.

Najviše je voleo filmove, verovatno da ne postoji film koji se prikazivao u Bečeju, a da ga on nije pogledao. Imao je i svoje mesto u oba bioskopa, negde u blizini peći. Posebno je voleo vesterne, onda su ih zvali kaubojski filmovi, pa bi, saznavši da se prikazuje, obično od prijatelja Ige Božića tražio pare sa " Igo, igra koboj". Kupio bi karte i čekao ispred bioskopa da Igo i Muči Ferenc ( Igov drugar) dođu u pola osam na predstavu.

Umeo je Lala komšijama preko puta nedeljom da na obranici donosi kante sa vodom iz Tise za nedeljnu supu, a uveče sa njima i da se karta.

Voleo je i da popije, a nekada bi mu drugar u piću bio Ljuba Živkov, tada prilično solidan bečejski bokser, te se jednom priliko požalio da su mu noge otekle i da ga jako bolu. Ljuba ga je savetovao da kupi 10 litara rakije i da maže noge, a da će on sutra doći na rakiju. Sutradan Ljuba dolazi i pita sa vrata - "Gde je rakija", a Lala odgovara -"Evo je u lavoru, držim noge u njoj". Ljuba je uz sve moguće psovke otišao, da li se ikada vratio nije poznato.

Zabeleženo po sećanjima Velimira Čiplića, Muči Ferenca, Branislava Baneta Petrovića i Hadnađev Svetislava, objavljenim u FB grupi "Kutija za cipele"

S.H.

Porodica Matić, oko 1936. godine. U pozadini teško uočljiv Lala Palačinka

Foto: Arhiva Petrović Branislava

Cane Kaćanski

Stanovao je u ulici Todora Dukina, sada Zmaj Jovina, sa leve strane od semafora na raskrsnici Zmaj Jovine i Miloša Crnjanskog, četvtta ili peta kuća. Malo punijeg stasa, malo teži u komunikaciji sa ljudima, ali je strašno voleo da fotografiše. Za šezdesete godine,a možda i ranije Cane je bio jedan od retkih koji je posedovao foto aparat i znao veoma dobro da ga koristi. Voleo je da fotografiše razne događaje iz Bečeja i te slike su objavljivane u Foto novinama,gde je bio i program filmova oba bioskopa,pored opštine.Tu su objavljivali slike i Braca Bekvalac i Tomica Stojković.

Kao što obično biva sa strastvenim fotografima njegovu fotografiju je najteže pronaći.

Prema sećanjima Velimira Čiplića i Hadnađev Svetislava, objavljenim u FB grupi "Kutija za cipele".

S.H.

Nestor - Neca Budišin, Ruzmarin

Kažu da je bio toliko nadaren da je bio stipendista baronice Jović, mada pisanog traga o tome nema. Završio je višu školu i jedno vreme bio upravnik, šef železničke stanice ili otpravnik vozova u Bečeju. Prema pričama starijih dogodila se neka nesreća njegovom krivicom i od onda se odao alkoholu. Ne zna se da li je tuđom ili svojom voljom napustio posao, priča se da je jedno vreme radio u Remontu, ali je uskoro postao bekućnik. Spavao je u gvozdenoj trafo stanici koja se nalazila na uglu Ekonomske škole i Pozorišta, koja je bila dovoljno prostrana, gde se pedesetih godina nalazio i mikrofon sa razglasom sa koga su puštane najnovije vesti i muzika. Veš je prao na žutom bunaru, jako je voleo decu i obraćao im se sa "Ruzmarine moj".

"Ono što je fascinantno vezano za Necu jeste da je imao verovatno najlepši rukopis u Bečeju. Video sam jednom neke knjige koje je vodio dok je još radio. Kasnije su mu plaćali piće samo da gledaju kako krasnopiše. Posle par čaša vina krene da piše, perom. Njegovo veliko slovo "K" je bilo, kažu, umetničko delo "tako nacifrano da ga se ne bi postideli ni dvorski pisari" (po sećanju). Navodno je osvajao nagrade na takmičenjima u krasnopisu koja su svojevremeno organizovana."

Goran Crnojački

Zabeleženo prema sećanjima Nebojše Karapandžića, Dragana Stajića, Miči Ferenca, Gorana Crnojačkog u FB grupi "Kutija za cipele".

S.H.

Mitrović Dragan - Bagi

Na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete godine prošlog veka na Korzou i kasnije Zagušu nezaobilazan je bio Dragan Mitrović. Po imenu i prezimenu ga niko nije znao, svi samo po nadimku Bagi, koji je neznano kako dobio.

Zapamćen je kao potpuni samodestruktivac, alkoholičar na koga su majke upirale prstom i govorile deci da će ako ne budu učila "završiti kao ona pijandura tamo". S druge strane, ma koliko negativan njegov primer bio, Bagi je zapravo jedna od prvih istinskih "urbanih faca" Bečeja, živopisni antiheroj u doba osvajanja slobode, neko kao Ćopa u Novom Sadu.

Ranije su ovakve ljude zatvarali u mentalne ustanove da "ne kvare omladinu" i da ih "svet ne gleda". Početkom 1980-ih "poseban tretman" je malo ublažio i na kraju prestao. Verovatno je neko procenio da je isplativije da ih ulica ubije (što se neminovno događalo) nego da ih država hrani. Tako je i bilo i sa Bagijem.

Nesrećnom igrom sudbine rođen je sa slabije funkcionalnom rukom i nogom na jednoj strani tela, zbog čega je nogu vukao a ruku držao pri telu. Prilazio bi svakoj grupi momaka i devojaka, žicajući dinar-dva ili cigarete čuvenim rečima "Sine, daj dva dinara". Ižicano bi odmah potrošio na alkohol. Nikom nije smetao, voleo je da se našali, pre svega na svoj račun. I to grubo, ponekad veoma grubo. Večno pijan stekao je neku vrstu popularnosti status gradske maskote koja je teturala ulicama nikog ne dirajući i nemajući drugih briga osim kako da dođe do alkohola. Jedna bečejska rock grupa imala je čak i pesmu "Bagi bluz" posvećenu upravo Mitroviću.

Krajem sedamdesetih, u Omladinskom domu se za vreme koncerta Đorđa Balaševića nekako popeo na binu i rekao Balaševiću "Daj dve glave". Ista situacija se ponovila na koncertu Parnog Valjka kada mu je pokojni Fuma pomogao da se popne na binu. Epilog je bio isti "Sine, daj dva dinara".

Nekoliko puta je pokušao da se leči od alkoholizma. I ljudi su pokušavali da mu pomognu - iskreno dobronamareno bez ograda i podsmeha. Nije pomagalo. Posle dužih odsustava iz Bečeja počinjao je ponovo i ponovo...

U vremenima kada inkluzija nije postojala ni kao pojam, a deca sa posebnim potrebama su sakrivana po kućama ili domovima, Bagi je bio jedan od retkih koji je, uprkos tome što je bio fizički obeležen po rođenju, uvek tražio društvo i nije se sakrivao. Trezan je imao vrcav duh i zavidnu inteligenciju. Govorio je - "Samo nemojte ovako kao ja. Ja sam gotov, a vi nemojte sebi to raditi". Međutim, ta vrcavoct, taj razbarušeni šarm koji je neosporno posedovao, ta socijalna inteligencija, sve je to nestajalo posle prve čašice. Nekoliko puta se Bečejom pronela priča kako je umro ali se na zaprepašćenje svih pojavljivao. Jednom se glasina pokazala kao tačna. Umro je negde u prvoj polovini ili sredinom osamdesetih.

S.H. (Uz veliku pomoć Gorana Crnojačkog)

Na bazenu 1980. godine. Foto: S.H

Bašta Velikog Minjona, danas Gradska Kafana. Foto: S.H.

Page updated

Google Sites

Report abuse