Goranovo ćoše

Fredi Merkjuri, stranac u svom rodnom gradu

(uz 79. godišnjicu rođenja)

Glavni grad, Zanzibara Stoun Taun živopisno je mesto sa uskim uličicama, deo svetskog kulturnog nasleđa Uneska. Na ovom ostrvu u Indijskom okeanu, koje još zovu zemlja začina, ljudi su iznenađujuće prijateljski nastrojeni prema gostima iz bivše Jugoslavije. U školama i danas uče da je nezavisnost njihove zemlje među prvima priznala Titova Jugoslavija. Kad ih pitate koja je to ličnost na koju se najviše ponose horski odgovaraju - Amani Karume. On je bio prvi predsednik zemlje nakon revolucije 1964. godine. Za Zanzibar je ono što je Broz bio 1960-ih za Jugoslovene. Ali Fredi Merkjuri, pa on je rođen u Zanzibaru? Na pomen pevača grupe Kvin vesela bantu lica malo se namršte a sagovornici odmahnu rukom. "Ništa Fredi, on nije odavde. Bob Marli je pravi pevač". Uz razumevanje da je Bobova pevaj-duvaj-spavaj filozofija lokalcima veoma privlačna, neko bi se možda upitao zašto se običan svet na ostrvu kranje ignorantski, gotovo neprijateljski odnosi prema Frediju.

Zanzibarci ne doživljavaju Fredija kao "svog" već kao osobu koja je slučajno rođena na ostrvu. To i jeste delimično tačno. Njegov otac, Indijac, je kao službenik britanske krune premešten iz Indije u Zanzibar gde je Fredi rođen u državnoj bolnici u Stoun Taunu 5. septembra 1946. godine. Zanzibar je u to vreme bio britanski protektorat kojim su nad većinskim crnačkim stanovništvom vladali sultan i omražena indijsko-arapska elita. I onda, 12. januara 1964. godine izbila je revolucija, kada je za samo jedan dan pobijeno na hiljade Arapa i Indijaca. Revolucija se smatra jednim od najkrvavijih događaja u novijoj istoriji Afrike. I danas, šest decenija kasnije u državi koja teško ide napred i gde su glavni utisci dečiji osmesi i predivna priroda, čak i obrazovaniji Zanzibarci često za sve krive sultane, Indijce, neke svoje kosovske bojeve i svetske zavere. Fredi je imao nesreću da bude Indijac, pripadnik naroda koji je smatran a i danas se smatra okupatorskim i eksploatatorskim.

Ipak, glavni razlog zbog kojeg se o Merkjuriju na Zanzibaru govori tek usputno je njegova seksualna orijentacija, koja je u toj zemlji kriminalizovana i društveno apsolutno neprihvatljiva. Osnov zakona koji danas važe u Zanzibaru je stari britanski kolonijalni zakon koji je znatno pooštren i za "seksualni odnos protiv prirode" predviđa kaznu do 14 godina zatvora. Zakon se aktivno i surovo provodi. Homoseksualizam je tabu tema, a borba protiv njega predstavlja se kao borba protiv stranog uticaja - za očuvanje muslimanske vere i tradicije.

Ako se pravite ludi i insistirate da vam objasne zašto se odriču jednog od najvećih pevača sveta u Zanzibaru ćete dobiti uopštavanja u stilu: njegovi su bili tlačitelji, on nije odavde, morao je da ode na zapad, pevao je, postao slavan i slava ga je pokvarila... pa je onda postao... (to poslednje se izgovara u pola glasa). Sam pevač nikada nije govorio o svom detinjstvu u Zanzibaru gde je živeo do osme godine a kasnije kad je počeo da pohađa školu u Indiji dolazio samo za raspuste. Obično se identifikovao sa Indijom (posebno Bombajem). U retkim prilikama kada bi se pomenuo Zanzibar, govorio je samo usputno, tipa "rođen sam u Zanzibaru, odrastao u Indiji". Nikada nije detaljnije pričao o ostrvu niti ga je predstavljao kao važno mesto svog identiteta.

Muzej Fredija Merkjurija nalazi se u uskoj uličici u Stoun Taunu. Vlasnik je Džaved Džaferdži, koji je 1980-ih studirao u Londonu. Prvo je 2002. godine u kući gde je pevač živeo otvorio prodavnicu suvenira, a dve decenije kasnije, 24. novembra 2019, na 28. godišnjicu Merkjurijeve smrti, prvi muzej Fredija Merkjurija na svetu. U tome mu je znatno pomogao Brajen Mej koji je na Instagramu objavio fotografiju ispred kuće svog druga iz benda i pozvao da se pomogne radu muzeja.

Da li se poseta muzeju isplati? Ako ste fan Merkjurija - da, kako biste rekli da ste bili u kući gde je živeo (muzej je zapravo u prizemlju zgrade, a Fredi je živeo na spratu gde posetioci nemaju pristup). Mali prostor ispunjen je dokumentima i fotografijama Fredija kao dečaka. Poseban utisak ostavlja klavir na kojem je svirao u detinjstvu, legendarna žuta jakna, njegova krštenica, rukom pisani tekstovi i beleške... Muzej je fokusiran pre svega na Merkjurijevo detinjstvo i mladost dok o problematičnim temama nema ni reči. Cena ulaznice je za zanzibarske prilike enormnih 10 dolara. Suveniri se ne prodaju. Kažu da to bend ne dozvoljava zbog autorskih prava.

Da ne dužim: Fredi je za Zanzibar i danas gotovo tabu tema zbog svog porekla i seksualne orijentacije. Toliko da film "Boemska rapsodija" u Zanzibaru nije uopšte prikazan. Interesantno da je Brajen Singer, reditelj pomenutog filma, prvi put posetio Fredijev muzej bukvalno pre nekoliko nedelja, ali i to da nijedan kadar njegovog ostvarenja nije sniman u Zanzibaru. Istina je i da poslednjih godina postoje mali pomaci. Jedan ili dva restorana i kafea nose ime Fredija Merkjurija, postoji i pansion koji se zove po slavnom pevaču. No put je dalek. U uskim ulicama Stoun Tauna danas ćete uglavnom čuti rege, nikad grupu Kvin - i po tome se najbolje vidi koliko je Merkjuri i dalje stranac u svom rodnom gradu.

2. septembar 2025.

Između mita i istine: Vasilij Arhipov, čovek koji je spasao svet

Današnji dan uzima se kao vrhunac Kubanske krize 1962. godine, dan kada je svet bio na ivici nuklearnog sukoba. Prema pričama svet je spasao čovek po imenu Vasilij Aleksandrovič Arhipov, izvršni oficir na sovjetskoj podmornici B-59.

Arhipov je rođen 1926. godine u selu Stara Kupavna blizu Moskve u zemljoradničkoj porodici. Studirao je na višoj pomorskoj školi u Vladivostoku i kratko učestvovao Sovjetsko - Japanskom ratu. Kasnije je završio Azerbejdžansku višu pomorsku školu, a potom služio na podmornicama Crnomorske i Baltičke flote.

Pre nego što je postao heroj tokom Kubanske krize Arhipov je 1961. imao incident na tada novoj sovjetskoj nuklearnoj balističkoj podmornici K-19. Tokom vežbi jugoistočno od Grenlanda, podmornica se suočila sa curenjem u sistemu za hlađenje reaktora. U isto vreme, radio-veze su pale i posada nije mogla da stupi u kontakt sa Moskvom. Bez rezervnih sistema, kapetan Nikolaj Zatejev je naredio sedmorici inženjera da smisle rešenje, i oni su improvizovali sekundarni sistem hlađenja koji je sprečio topljenje reaktora. Reaktor je stabilizovan, ali je cela posada, uključujući Arhipova, bila izložena zračenju. Svih sedam inženjera i njihov odeljenski oficir umrli su u roku od mesec dana od akutnog sindroma zračenja, a u roku od dve godine još 15 članova posade posledica radijacije.

Oktobra 1962. godine, tokom Kubanske raketne krize, grupa od 11 američkih razarača i nosač aviona Randolf detektovali su sovjetsku dizel-električnu podmornicu naoružanu nuklearnim torpedima klase Fokstrot B-59 blizu Kube. Iako se nalazila u međunarodnim vodama, američka mornarica bacala je signalne dubinske bombe kako bi primorala B-59 da ispliva radi identifikacije. Podmornica nije imala nikakvog kontakta sa Moskvom i posada nije znala da li je rat počeo. Kapetan Valentin Grigorjevič Savicki verovao je da jeste i želeo je da lansira nuklearni torpedo T-5 na američku flotu. Na većini sovjetskih podmornica naoružanih nuklearnim torpedima, za lansiranje je bilo potrebno odobrenje samo kapetana i političkog oficira u ovom slučaju političko oficira Ivana Maslenikova. Na B-59, treći potpis bio je potreban - moglo bi se reći slučajno -  jer je Vasili Arhipov takođe bio šef štaba brigade. Sledila je rasprava, pri čemu je navodno samo Arhipov bio protiv lansiranja. Iako je bio zamenik komandanta B-59, njegov autoritet kao šefa štaba flote i reputacija iz nesreće K-19 iz 1961. su presudili. Na kraju je ubedio Savickog da podmornica izroni i sačeka naredbe.

Do tada je B-59 gotovo ostala bez baterije. Klima uređaj nije radio, temperatura unutra je bila preko 45 stepeni, a psihološki pritisak ogroman. Podmornica je poslala poruku "prekinite sa provokacijama". Uskoro je i izronila među američkim ratnim brodovima i stupila u kontakt sa američkim razaračem pre nego što je dobila naređenje da se vrati u SSSR.

Po povratku u SSSR članovi posade su opomenuti zbog narušavanja tajnosti misije i pokazane ranjivosti. Jedan admiral im je rekao: "Bilo bi bolje da ste potonuli sa svojim brodom". Svaki kapetan je podneo izveštaj maršalu Andreju Grečku, koji je zamenjivao ministra odbrane. O ovom incidentu sovjetske vlasti su dugo ćutale. Sovjetski zvaničnici su bili ljuti zbog kršenja tajnosti podmorskih operacija ali i činjenice da su na zadatak poslate dizel električna plovila. Sovjetska nuklearna flota imala je u to vreme problema sa hlađenjem reaktora u uslovima plovidbe tropskim morima.

Istoričar Aleksandar Mozgovoj je zapisao da je Grečko, kada je to čuo, "skinuvši naočare, udario ih o sto u besu, razbijajući ih na delove i napustio kabinet". Arhipovljeva supruga Olga znatno kasnije je rekla da on nije govorio o događaju smatrajući da to što je uradio nije nimalo cenjeno. Prvi i jedini put govorio je javno o tome šta se dogodilo 14. oktobra 1997. na Institutu za vojnu istoriju Ministarstva odbrane Ruske federacije.

Arhipov je postao kontraadmiral 1975. i kasnije postavljen za šefa Kirovske pomorske akademije. Godine 1981. unapređen je u viceadmirala, a u penziju je otišao sredinom 1980-ih. Umro je od raka bubrega 19. avgusta 1998. Neki izvori kasnije su povezivali bolest sa izlaganjem zračenju tokom njegove službe.

Godine 2002, penzionisani obaveštajni oficir Vadim Orlov, koji je bio na B-59 odao je priznanje Arhipovu za sprečavanje upotrebe nuklearnog oružja. On je opisao situaciju manje dramatično, rekavši da je kapetan Savicki izgubio živce ubeđen da je rat počeo i da je bio za to da se napadne flota, po cenu da njegova podmornica bude potopljena, ali da se smirio. Ono što je veoma zanimljivo jeste da Orlov nije eksplicitno zapisao kakvo je stajalište zauzeo Maslenikov kao treći u komandnom nizu (NSA, 2002)

Bivši američki ministar odbrane Robert MakNamara rekao je 2002: "Bili smo vrlo, vrlo blizu nuklearnom ratu, bliže nego što smo tada znali". Istoričar Arthur M. Šlezinger, savetnik predsednika Kenedija, dodao je: "Ovo nije bio samo najopasniji trenutak Hladnog rata. To je bio najopasniji trenutak u istoriji čovečanstva".

S druge strane sovjetski istoričar Sergej Radčenko tvrdi da dokazi o učešću Arhipova u incidentu potiču iz usmenih izvora koje je prenela Svetlana Savranska, ugledna istoričarka ali je po Radčenku njeno tumačenje stvarnih događaja previše dramatično i nepouzdano zbog nedostatka primarnih izvora. Kada je Ministarstvo odbrane Rusije pre tri godine deklasifikovalo dokumente koji se odnose na slučaj podmornice B-59 primetno je da se ovaj incident uopšte ne pominje.

Bivši članovi posade B-59 (npr. Ivan Maslenikov, Viktor Savin) daju delimične potvrde događaja, ali često protivreče u detaljima (npr. tačan trenutak odluke, tok rasprave, operativne radnje sa torpedima), što i danas potiče debatu o tačnoj dinamici odluke.

Iako je prošlo više od šest decenija od događaja kod Kube, prava istina o onome što se dogodilo verovatno nikada neće biti u potpunosti poznata. Dokumenti su izgubljeni, svedočenja se razlikuju, a mit i činjenice godinama se prepliću. Zapravo nikada nećemo saznati koliki je bio udeo Vasilija Arhipova u sprečavanju katastrofe.

Trivija: lik kapetana Mihaila Polenina u filmu iz 2002. K-19: The Widowmaker, kojeg tumači Lijam Nison, zasnovan je na Arhipovljevoj službi na podmornici K-19.

Oktobar 2025.