Ištvan Časnji je krenuo u osnovnu školu u Bačkom Petrovom Selu. Posle izbijanja Drugog svetskog rata nastava je počela da se odvija po zakonima Mađarske. Ne zna se pouzdano ko je otkrio njegov likovni talenat. Verovatno su to bili njegovi nastavnici, koji su ga kad je imao 12 godina, prijavili za program koji je obezbeđivao stipendiju za talentovane učenike - u slobodnom prevodu Program za očuvanje seoskih talenata. Program je ustrojen po američkom modelu "School of Brilliants" i francuskom "Ecole Normale Supérieure". Jedini uslov je bio da učenik ima besprekoran uspeh iz svih predmeta. Školovanje Časnji tako nastavlja u Novom Sadu u Mađarskoj kraljevskoj državnoj gimnaziji koja se nalazila u Futoškoj ulici, u zgradi današnje Elektrotehničke škole "Mihajlo Pupin". Živeo je u internatu i kao i njegovi školski drugovi, kući putovao samo za raspuste. U novosadskoj Gimnaziji za talente Časnji je završio prvu i započeo drugu godinu školovanja.

U martu 1944. godine, posle okupacije Mađarske od strane Nemačke, školska godina je okončana. Učenici su dobili dovoljno novca da kupe voznu kartu i poslati su kućama. Kako mu je otac bio član Petefi brigade, ranjavan u Bolmanskoj bici, i sam Ištvan Časnji se još kao dečak, aktivno uključio u Narodnooslobodilački pokret. Bio je kurir, kako se nekad govorilo "Borac u uniformi" i nosio poverljive dokumente od Bečeja do Bačkog Petrovog Sela.

Posle oslobođenja nastavio je školovanje u Bečeju u Državnoj realnoj gimnaziji i stanovao u đačkom domu u blizini. Želeo je da postane arhitekta pa po završetku osmog razreda upisuje srednju građevinsku školu u Subotici. Na njegovu nesreću, zbog problema sa nastavnim kadrom odeljenje se ukida i Časnji na kraju upisuje Učiteljsku školu u Novom Sadu. Tamo se školovala i njegova dve godine mlađa sestra, pa su na kraju zajedno maturirali. Dve godine vojnog roka služio je u Bitolju.

Počeo je da radi kao učitelj u Poljanicama 1952. godine. Za te prve dane učiteljevanja vezuje se anegdota koju mi je ispričala njegova ćerka Dijana: "Tata je 1950-ih počeo da radi u Poljanicama. Po dolasku, prve ili druge subote posetio je seosku kafanu. Nedugo zatim vrata otvara lokalni kavgadžija i u trenu spazi novo lice. Otišao je pravo do njega i seo za sto. Ispod kaputa je izvadio nož i zabio ga u sto ispred mog oca koji nije reagovao. Krčmar je brzo viknuo: "Hej, pa to je novi učitelj". Na to je kavgadžija samo rekao: "O, pa to je onda sasvim druga stvar" i sklonio nož. Zatim je pozvao mog oca na piće i prijateljski su razgovarali celo veče". Iz anegdote koju je Časnji često pričao (sa naravoučenijem koje sledi) se može videti slika jednog vremena i to kakav su odnos nekad ljudi, pa i nasilnici, imali prema obrazovanom i pristojnom čoveku, seoskom učitelju, tj. kako se model ponašanja u trenutku promenio. Neznanje je, kako se često govori, izvor nasilja kao straha od nepoznatog. Ali isto to nasilje je ustuknulo pred obrazovanjem i pristojnošću oličenima u seoskom učitelju, tada cenjenoj osobi. Nažalost to je matrica koja je danas sve ređa i ređa.

Ištvan Časnji je 1956. godine upisao Višu pedagošku školu u Novom Sadu, smer istorija-likovno, koju je završio dve godine kasnije i postao nastavnik. Tokom školovanja vajarstvo je učio od Jovana Soldatovića, ali o tome u njegovim beleškama postoji tek jedna crtica. Ono što svakako nije sporno je da je Soldatović znatno uticao na kasnije stvaralaštvo Ištvana Časnjija.

Često je u šali Časnji govorio da je upisao Višu školu samo da ne mora da predaje muzičko, jer nije imao "baš savršen" sluh. Anegdota iz tog doba je da ga je nastavnik muzike Vitkai (čiji je sin kasnije postao suprug Vere Kovač Vitkai) prozvao da odgovara, a Časnji ga je zamolio da ga pita teoriju samo da ne mora da peva. Na insistiranje nastavnika da ipak nešto otpeva, rekao je da može da peva samo uz vino - i uz smeh razreda izbegao odgovaranje. Zapravo ova simpatična crtica, iako je tek đački nestašluk, govori ponešto ozbiljnije o Časnjijevom karakteru. Voleo je da stvari radi kako treba. A da peva nije baš umeo i nije želeo da predaje muzičko što bi morao da radi kao učitelj.

U međuvremenu je 1964. godine konkurisao i kao vanredni student bio primljen na Akademiju umetnosti u Beogradu. Nažalost, bio je jedini vanredni student upisan te godine i Akademija nije mogla da održava nastavu samo za njega. Školovanje kasnije pokušava da nastavi u Budimpešti kod čuvenog Žigmonda Kišfaludi Štrobla (autora skulpture Sloboda koja je zaštitni znak Budimpešte). Nažalost, ni tu nije imao sreće. Ubrzo posle njihovog kontakta Štrobl se razboleo i nešto kasnije preminuo.

Tada Časnji dospeva kod vajara Ištvana Kakonjija (učenika Benkarda i Boldižara), koji je u to vreme predavao na vajarskom odseku Tehničkog fakulteta u Budimu. Tu je radio vajarske vežbe, ali nisam uspeo da pronađem podatke koliko je vremena tamo proveo i kako se ta epizoda njegovog života završila.

Od 1958. Časnji je zaposlen u školi Šamu Mihalj u Bečeju, odakle posle dve godine odlazi na Radnički univerzitet, radi u školi Zdravko Gložanski a od 1965. predaje istoriju u školi Šamu Mihalj u Bačkom Petrovom Selu. Direktor bečejskih bioskopa, odnosno Preduzeća za prikazivanje filmova postaje 1968. godine. Od 1972. ponovo radi na Radničkom univerzitetu, zatim 1974. postaje direktor osnovne škole Petefi Šandor u Bečeju. Radio je i u Gimnaziji i Savezu sindikata opštine Bečej. Sedamdesetih godina prošlog veka Ištvan Časnji je bio na čelu Fonda za zaštitu spomenika opštine Bečej gde je mnogo učinio na popisivanju i zaštiti istorijskih i kulturnih dobara i saradnji sa Pokrajinskim zavodom za zaštitu spomenika (iz jednog sačuvanog dokumenta se vidi da je insistirao da se tokom izvođenja radova na Srpskoj pravoslavnoj crkvi obavezno zaštiti nadgrobna kamena ploča iz 1718. godine, jedna od najstarijih u Vojvodini). Neko vreme je učestvovao u radu Bečejskih novina i u tzv. radničkim novinama preduzeća Fadip i 8. Oktobar.

Vajarstvom se prvenstveno bavio u slobodnom vremenu. Za teme svojih radova Časnji je najčešće imao životinje - srndaće, galebove, čaplje...

Godine 1960. imao je dve zajedničke izložbe u Bačkom Petrovom Selu i Bačkom Gradištu sa kolegom nastavnikom iz Novog Sada Mihaljem Baližom. Zatim je 1964. godine učestvovao na zajedničkoj izložbi vojvođanskih likovnih pedagoga u Novom Sadu gde se o njegovim radovima pozitivno izjašnjava i poznati slikar Jožef Ač.

Prvu samostalnu izložbu, gde je predstavio osam radova, Ištvan Časnji je imao od 10. do 27. juna 1971. godine u Kulturnom domu Vuk Karadžić u Beogradu. Posebno je zanimljivo da je izložbu mladog i neafirmisanog umetnika otvorio Milutin Dedić, tada već poznati umetnik i likovni kritičar (inače rođeni brat Arsena Dedića) koji je tom prilikom, između ostalog, rekao:

"...nepotrebno je praviti razliku između takozvanog amaterskog stvaralaštva i stvaralaštva onih koji se profesionalno bave umetnošću. Umetnost se uostalom i ne deli na amatersku i profesionalnu. Bitno je ono što čovek nosi u sebi i način na koji nam to saopštava. U slučaju Ištvana Časnjija dileme u tom pogledu kao da nema. Ne bih izdvajao ni jedno delo, nego svih osam radova sagledao kao "jedno delo". Ta celovitost motiva i izraza predstavlja glavnu karakteristiku dela Ištvana Časnjija (...)

Svet koji inspiriše umetnika, oblikovan je nama svima shvatljivim sredstvima i održava realne dimenzije života. Međutim, izloženo delo nosi u sebi i jednu metaforičnu notu, koja prisutna u umetnikovom unutrašnjem svetu ne pretvara se do kraja u konkretne forme materije, ostaje nedorečena, ali prisutna u delu kao njegov sastavni i nerazdvojni deo. Ta činjenica daje posebnu dimenziju delu Ištvana Časnjija (...)

Istakao bih još i to, da iako se oseća uticaj "učitelja" - poznatog vajara Jovana Soldatovića, taj uticaj nije ni greh ni mana, jer u procesu stvaranja Ištvan Časnji postiže potpunu koncentraciju koja mu omogućava da izrazi ono svoje lično i autentično (...) Talenat Ištvana Časnjija je nesumnjiv, ali ako se držimo onog što je Edgar Alan Po rekao o talentu: da je talenat 99% preznojavanje a samo 1% onog što zovemo "talenat", onda bismo i poželeli i posavetovali da naš gost još upornije nastavi sa savladavanjem tehnike, da pronalazi nove materijale, da neprestano traga za novim rešenjima (...) Čast mi je da otvorim prvu samostalnu izložbu Ištvana Časnjija."

Deo ovog teksta prenela je i beogradska "Politika".

Iste te 1971. godine. od 1. jula do 15. avgusta Ištvan Časnji je imao samostalnu izložbu u vrtu Doma JNA u Puli. Tekst za katalog izložbe koji je preveden i objavljen i na engleskom jeziku je napisao novinar Bečejskih novina i novosadskog Dnevnika Dragoljub Blažić:

"Ištvan Časnji spada u red onih umetnika čije je stvaralaštvo vezano za život ovaj naš svakidašnji, bez apstraktnih formi i linija. Mada veoma realan i objektivan njegova dela su prožeta lirikom, pa je njegovo stvaralaštvo istovremeno i blisko i emotivno. Odabirajući životne teme, dajući životu pun smisao, posmatrač ne ostaje ravnodušan. On je impresioniran nežnim linijama i elegancijom i naveden je da razmišlja o lepoti i snazi koje Časnji tako vešto i znalački ispoljava.

Po prirodi miran i emotivan umetnik, on kroz svoja dela otkriva sebe. On svako svoje delo na jedan zaseban i osoben način doživljava, prenoseći svoj duševni mir na sva svoja dela, dajući im tako zajednički prizvuk i karakter: mirnog i senzibilnog (...)

Otuda mnogi likovni kritičari, u ovom mladom umetniku širokih izražajnih dijapazona, vide kompletnu stvaralačku ličnost čije vreme dolazi."

Godine 1974. Časnji je na molbu Udruženja gorana Bečeja izradio skulpturu "Skok srndaća" koju je poklonio Spomen parku u Kumrovcu. Takođe je, na predlog Saveza izviđača opštine Bečej, izradio spomenik Ivi Loli Ribaru koji je postavljen u Glamoču i čijem je otkrivanju sa delegacijom bečejskih izviđača i sam prisustvovao.

Redovno je u periodu 1961-1971. godine učestvovao u radu likovne kolonije u Bečeju i vodio sekciju vajarstva. Učestvovao je u radu umetničke kolonije u Senti, izlagao na zajedničkoj izložbi vojvođanskih likovnih kolonija u Subotici. Godine 1963. kao predstavnik Vojvodine učestvovao je na Saveznom kongresu likovnih umetnika u Rijeci.

Beležimo podatak da je po Časnjijevom dizajnu 1975/76. godine izrađen zidni tepih impozantnih dimenzija koji je centralnu zgradu jednog velikog hemijskog kombinata u Frankfurtu u Nemačkoj. Na tom tepihu su prikazane nošnje na etničkoj mapi tadašnje Zapadne Nemačke. Na mapi je bilo 14 figura u tradicionalnim nošnjama. Tepih je postavljen u 1976. godine. Nažalost, drugih podataka i fotografija tog Časnjijevog rada nema.

U vremenima pune umetničke zrelosti Časnjijeve skulpture su se mogle videti svuda u Bečeju - na staroj Pogači u centru grada, Goranskom parku, dvorištu Ekonomske škole, kamp naselju pored Tise, ali i u baštama bečejskih porodica. Nažalost, deo njih više ne postoji. Našom nebrigom je pokraden ili uništen kao što je slučaj sa jednim od njegovih prvih radova, bistom Đure Salaja u školi u Mileševu ili Panterom koji se nalazio u Goranskom parku, koji je spasen i obnovljen samo zahvaljujući trudu Ištvanovog sina Deneša. Nepoznata je sudbina čuvenih Čaplji koje su se nalazile na sredini bivše Pogače i Srndaća iz Goranskog parka. Voleo bih da me neko demantuje i da kaže da su negde sklonjene.

Iako se veoma dugo bavio isključivo vajarstvom, početkom 1980-ih Časnji je počeo je da izrađuje mozaike. Od tih radova danas se mogu videti grbovi Bečeja na dolmi i u zgradi opštine naspram ulaza uz stepenice, zatim "Pupoljak" pored zgrade PIK- a u centru grada, reljef na zgradi Udruženja zanatlija itd. Mozaični spomenici takođe se nalaze i na ulazu u Mileševo i u centru Bačkog Petrovog Sela. Za školu "Petefi Šandor" u Bečeju je izradio dva velika mozaika, jedan površine 14 a drugi 20 kvadratnih metara, reljef pod nazivom "Močvara", skulpture srndaća i galeba koje su se nalazile u školskom dvorištu, stilizovani totem i sunčani sat itd.

Godine 1987. opština Bečej je angažovala Časnjija da izradi spomen zid na bočnoj strani gradske kuće. Kako je to bio složen i naporan zadatak opština ga je angažovala kao gradskog vajara. U izradi spomen zida Časnjiju je pomagao njegov sin Deneš i jedan italijanski umetnik čijeg imena se, nažalost niko ne seća. U naredne tri godine, do odlaska u penziju, pored pomenutog spomen obeležja uradio je i bunar u Goranskom parku, spomenik u Mileševu, kompoziciju srndaća koja se takođe nalazila u Goranskom parku i brojna druga dela. Sve to vreme se predano starao o spomenicima kulture u gradu.

Prijatelji i saradnici su ga upamtili kao vrednog, predanog i staloženog čoveka. Blagu narav i nenametljivost koja mu je, tvrde poneki, više odmagala nego koristila nasledio je od majke i razvijao i "hranio" čestim boravcima u prirodi. Zašto odmagala? Da je bio nametljiviji ili barem skloniji samoreklami, mnogi se slažu, daleko više ljudi bi bilo upućeno u njegovo stvaralaštvo. Dakako, uživao je u priznanjima i pohvalama za svoj rad, ali se nikad nije njima razmetao niti sebe stavljao u prvi plan.

Po odlasku u penziju nastavio je da se bavi umetnošću. U Bačkom Petrovom Selu je napravio bistu poznatom lekaru i humanisti Imreu Kišu koja je postavljena u centru naselja. Ištvan Časnji je u Mađarskoj 2002. godine izradio tri biste Kuna Klebelsberga, poznatog po tome što je 1920-ih mnogo učinio za razvoj prosvete, između ostalog naložio je izgradnju više od 5000 škola. Jedna od tih škola se nalazi u mestu Marcali, nedaleko od Balatona. U školi je pored Klebelsbergove biste Časnji izradio i bistu revolucionaru Gašparu Noslopiju čije škola nosi ime, kao i sunčani sat. Druga Klebelsbergova bista je postavljena ispred doma srednjoškolaca u Kapošvaru, a treća je u Budimpešti, u spomen kući ministra. Pre postavljanja specijalna komisija mađarskog Instituta za kulturu i likovnog lektorata je pogledala Časnjijeve radove i o njima se pozitivno izjasnila.

Ištvan Časnji je radio do duboke starosti. Kad je prešao 80 godina više nije imao snage za dleto i čekić pa se posvetio slikanju. Radio je ulja na platnu, neka i po porudžbini, ali ti radovi su uglavnom bili namenjeni užem krugu prijatelja i porodici. Stvarao je sve do svoje 84. godine.

Od 1960. bio je u braku sa Rožom (rođeno Kneht), sa kojom ima dvoje dece, Dijanu (1961) i Deneša (1967).

Posle duge bolesti Ištvan Časnji je umro 25. decembra 2016. godine. Sahranjen je u Bečeju. Izvesno je da nije dobio publicitet niti priznanja koja je zaslužio kao umetnik koji je mnogostruko zadužio grad u kome je živeo.

Zaključujem biografiju ovog skromnog čoveka jednim veoma ličnim pogledom: pamtim ga kao vrsnog predavača koji se temeljno pripremao za časove. Kombinujući svoje znanje iz istorije i likovnog pronalazio je priče koje su uspevale da nas, tada u najgorim godinama, zainteresuju za svet umetnosti. Govorio nam je o remek-delima vajarstva, tumačio čuvene slike, pričao anegdote o umetnicima. Patetično ali istinito: setio sam ga se u Rimu dugo gledajući Pietu za koju sam kao osnovac prvi put čuo baš od njega.

Ne sećam se da je ikad povisio glas.

Tekst je nastao uz veliku pomoć ćerke Ištvana Časnjija, Dijane i njegovog sina Deneša kojima najsrdačnije zahvaljujem. Zahvaljujem i Svetislavu Hadnađevu od koga je potekla ideja da se napiše tekst o Ištvanu Časnjiju - čoveku kojem se nismo nikad odužili.

Goran Crnojački