ratnim operacijama. Potpisivanjem Karlovačkog mira 1699. godine Turcima je pripao Banat, a Austriji Ugarska. Srbima je tada bilo jasno da povratak na staro ognjište nije moguć. Od Beča dobijaju privilegije koje im omogućava da održe svoju veru, jezik i kulturu. Granica između dve države išla je duž Save, Dunava, Tise i Moriša. U Ugarskoj su 1702. godine formirane tri granične oblasti: Podunavska, Potiska i Pomoriška. Srbi su činili najveći broj vojnika i imali su status prvokomandujućeg, a glavna komanda je bila u Beču. Ovakav status im je bio prihvatljiv. „Hazburzi su u Srbima našli respektabilnu vojnu silu, vrsne graničare i faktor koji će uvek moći upotrebiti protiv pobunjenih Mađara” (Karapandžić i dr. 2017, 47). U novoformiranu Potisko-pomorišku granicu ulazi i Šanac Bečej. Srbi graničari bili su oslobođeni svih davanja. Imali su obavezu da drže nekoliko grla stoke, i da obavljaju vojničke poslove u ratu i miru. Veličina poseda koju su dobijali zavisila je od položaja i čina. Tako je „hadnađ” (poručnik) dobijao 25–40 jutara obradive zemlje. U to vreme Šanac Bečej ima dva hadnađa. Nema pouzdanih podataka ko su Srbi sa činom 109 hadnađa, ali najvervatnije da su oni dočekali Srbe sa patrijarhom. U to vreme mnoga prezimena nastaju na osnovu čina i položaja koji su imali. Tako nastaje Hadnađev i Stražmešterov (stražar). Prema kazivanju Stanislava, sina Isidora Hadnađeva, njegov otac je rekao da je prezime Hadnađev nastalo od vojničkog čina ali da su se pre toga prezivali Mihajlov, po askurđelu Mihajlu (sedmo koleno). U Domovniku 1744–1768. godine nalazimo podatak da je 1745. godine u Šancu Bečej bila porodica Mihajla Hadnađeva koji u trenutku popisa ima 79 godina, a njegova supruga Ana 68 godina. Na osnovu ovog podatka možemo zaključiti da je najstariji Hadnađev rođen 1666. godine (IAS OAG, F-550). Čuveni članovi porodice Hadnađev Porodica Hadnađev dala je veliki broj značajnih ljudi u raznim sferama delovanja: Dimitrije Mita Hadnađev (1882–1965) jedan od najznačajnih Starobečejaca između dva rata. Bio je učitelj, sreski školski nadzornik, horovođa, učesnik Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji (Marjanov 2018). Njegov sin Predrag, apsolvent medicine, uhapšen u Užicu decembra 1941, streljan u logoru Banjica 1942. godine (Begović 1989, 33), Mirko Hadnađev, operski pevač, profesor na Akademiji umetnosti, dr Milorad Hadnađev hirurg i profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, prof. dr Dušan Hadnađev, radiolog u Kliničkoj bolnici i profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, Radovan Hadnađev (1945–2015) dipl. ing. mašinstva, dugogodišnji tehnički direktor „Neoplante”, višegodišnji član hora „Svetozar Marković” i Stanislav Hadnađev (1945) sin Isidora Hadnađeva, dipl. ekonomista, pokrajinski sekretar za saobraćaj i turizam u Privrednoj komori Vojvodine, direktor Turističkog saveza Jugoslavije u Londonu, član hora „Svetozar Marković”, član okteta „Neven”. Zvanje Jugoslovenskog estradnog umetnika dobio je 1968. godine (Slavić i Petković 2020, 25) Isidor Hadnađev rođen je 25. marta 1909. godine u Starom Bečeju (Austro-ugarska monarhija) od oca Lazara i majke Stefanije, rođene Kojić. U Matičnu knjigu rođenih 1907–1909. godine upisan je pod rednim brojem 186 (IAS, F-055, 125). Kršten u Hramu Svetog velikomučenika Georgija u Bečeju tri dana nakon rođenja, 15/28. marta 1909. godine. Otac Lazar Hadnađev bio je umetnički stolar. Posedovao je radionicu u kojoj je pravio violine i tambure po porudžbini. Na taj način Isidor je imao priliku da od najranijeg detinjstva svakodnevno, u radionici svoga oca, sluša zvuke violine i tambure. Bezbrižno detinjstvo prekida Prvi svetski rat (1914–1918). Otac Lazar je bio mobilisan kao redov u 86. carsko-kraljevskom pešadijskom puku. Poginuo je 19. avgusta 1914. godine u selu Jelenča kod Šapca (Molnar 2010, 244). Isidor kao najstarije dete preuzima brigu o majci i mlađem bratu Đorđu i prelaze u tadašnji četvrti rejon (današnja Lapurda, deo Bečeja u blizini nekadašnje Pivare), kod očeve majke, da kod nje stanuju. U to vreme mladi se okupljali na rogljevima (ugao ulice) gde su se uz pesmu i igru zabavljali. Na tom roglju Isidor je upoznao poznate bečejske muzičare toga vremena harmonikaša Vladu Mickova i gajdaša Savu Fehirova-Ćaska. Od gajdaša je čuo melodiju Velikog bačkog kola koju je kasnije zapisao i priredio za tamburu. Kasnije će Isidor Hadnađev napisati kompoziciju Kolo iz Lapurde. Posle završene osnovne škole u Starom Bečeju, 1924. godine upisao je prestižnu i veoma cenjenu učiteljsku školu u Somboru. Uporedo sa školovanjem redovno ide na časove muzičkog obrazovanja kod poznatog muzičkog pedagoga Antona Tuna Osvalda. Anton Osvald je punih 15 godina Isidor Hadnađev bio horovođa Srpskog crkvenog pevačkog društva u Starom Bečeju. Znanje iz crkvenog i horskog pevanja stekao je kod čuvenog profesora Nenada Baračkog. Uspešno školovanje pomogla je stipendija Zadužbine baronice Eufimije Jović iz Starog Bečeja. Prvo nameštenje (posao) dobio je u salaškoj školi, koja se nalazila 12 km od Bečeja prema Bačkoj Topoli. Školu su pohađala deca sa obližnjih salaša, pre svih Gomboševog i Bogdana Dunđerskog. Bilo je to mešovito srpsko-mađarsko odeljenje. Pored svojih obaveza na radnom mestu Isidor Hadnađev je nastupao na mnogim proslavama i zabavama u Starom Bečeju. Srpsko crkveno pevačko društvo je uoči proslave nove 1929. godine priredilo zabavno veče u hotelu „Central”. Isidor Hadnađev je na violini, uz pratnju na klaviru Ivanke Bogdanović, izveo rusku romansu Vihožu (Novo vreme, 20. 1. 1929). Kolo srpskih sestara je 19. jula 1930. godine održalo zabavno veče na kojoj je Isidor Hadnađev sa Savetom Grčić izveo Bandićev Dijalog Eva (Novo vreme, 27. 7. 1930). Školske obaveze i nastupi na zabavnim večerima nisu omeli mladog Hadnađeva da se stručno usavršava. Tokom leta 1934. godine pohađao je Muzičku školu „Stanković” u Beogradu. Učiteljski kurs, koji je organizovao Beogradski oblasni odbor podmladka Crvenog krsta, završio je zajedno sa Brankom Čenejcom. Posle Drugog svetskog rata muzičko usavršavanje nastavlja na Muzičkoj akademiji u klasi poznatog muzičkog pedagoga i akademika Mihajla Vukdragovića (1900–1986). Značajno je njegovo stvaralaštvo na polju komponovanja horske muzike za horove velikog mešovitog i kamernog sastava. Na Velikom sletu horske muzike u Somboru 1937. godine sa po jednom pesmom bili su zastupljeni Nastasijević, Slovenski i Isidor Hadnađev (Vesnik, 1937). Hor Saborne crkve u Novom Sadu je organizovao Veliki božićni koncert 8. januara i Svetosavski besedu 1944. godine. Na božićnom koncertu izvedena je kompozicija Isidora Hadnađeva Hodite, poklonimo se, a na Besedi Kanon evharistije. Na osnovu tadašnjih novinskih izveštaja saznajemo da su kompozicije Hadnađeva bile prihvaćene sa velikim oduševljenjem. Isidor Hadnađev kao horovođa Bečej je od kraja 19. veka pa do danas bio prepoznatljiv po horovima. U početku su to bili esnafski (zanatski, ratarski), nacionalni (srpski, mađarski, jevrejski). Posle oslobođenja 1944. godine horovi se stvaraju u školama, kulturno-umetničkim društvima, a najviše uspeha su imali pod okriljem Muzičke škole „Petar Konjević”. Prvi hor koji je Isidor Hadnađev vodio bio je hor Jugoslovenske napredne omladine. Jugoslovenska napredna omladina je 10. aprila 1932. godine organizovala zabavno veče. Prisutni su imali priliku da slušaju kompozicije Himna ujedinjene omladine, Kad prvo sunce, Mara ima i Da zna zora (Novo vreme, 10. 4. 1932). Značajan nastup Muškog hora JNO bio je 25. 8. 1933. godine u bašti Hotela „Imperijal”. Bila je to generalna proba pred nastup u Radio Beogradu. Izvedeno je nekoliko kompozicija horovođe Isidora Hadnađeva. U Radio Beogradu hor je nastupio u septembru mesecu (Novo vreme, 3. 9. 1933). Sa horom je Isidor Hadnađev radio do 1938. godine. Školski nadzornik Stevan Teška je 4. 2. 1932. godine u Srbobranu formirao Sreski učiteljski hor. Članovi hora bili su učitelji iz Starog Bečeja, Bačkog Gradišta, Bačkog Petrovog Sela, Turije, Nadalja i Srbobrana. Probe su imali u Srbobranu i Bečeju. U Bečeju je probe vodio Isidor Hadnađev. Sa učiteljskim horom Hadnađev je radio u periodu 1935–1937. godine. Tokom 1931–1940. godine Isidor Hadnađev biće horovođa Srpskog zanatlijskog pevačkog društva. Hor je pojao o velikim pravoslavnim praznicima u Hramu Svetog velikomučenika Georgija u Bečeju, kao i na zabavnim večerima koja su organizovala mnoga udruženja tog vremena. Hor je bio mešovitog sastava i tokom 1938. godine imao je 26 muških i 24 ženska pevača, kako nas izveštava zapisnik (IAS OAG F-058-01-20). Starobečejska srpska zanatlijska pevačka družina od 5. februara 1939. Na proslavi pedeset godina postojanja Udruženja zanatlija, 1936. godine, izvedena je kompozicija Isidora Hadnađeva Kroz bačke sokake. Tokom 1938. godine hor je izveo dve pozorišne predstave Devojačka kletva i Krajiškinja, za koje je muziku komponovao Isidor Hadnađev. Za Božić i Vaskrs 1939. godine hor je u pravoslavnoj crkvi u Bečeju izveo kompozicije svog horovođe, tri duhovne Blagoslovi duše, Budi, gospode, i Tebi pojem i dve svetovne Za slobodu i Kroz bačke sokake. U februaru 1941. godine Isidor Hadnađev je izabran za horovođu Srpskog crkvenog pevačkog društva u Bečeju. Dolaskom okupatora rad srpskih društava je bio zabranjen. Zabrana se jedino nije odnosila na Srpsko crkveno pevačko društvo, koje je dozvolu za rad dobilo 22. 10. 1942. godine. U veoma teškim uslovima hor je imao 56 članova, a posle oslobođenja nastavlja sa radom. Prvi nastup je imao je 7. 10. 1945. godine na svečanoj akademiji povodom prve godišnjice u slobodi. U Hotelu „Central” Srpsko crkveno pevačko društvo izvelo je kompozicije Hej Sloveni, Konjuh planinom (aranžman Isidor Hadnađev), Kozara i od Smetane Hor seljana iz Prodane neveste. Istog dana hor su građani Bečeja slušali preko razglasa, sa numerama Hej Sloveni, Partizanka, Moja Moskva, Slika mile Istre naše i Mara ima (IAS, F-118- 015-16). Prvog i drugog dana Božića 1946. godine Pevačko društvo je održalo koncert na kojem su izveli Treću rukovet od Mokranjca i Kroz bačke sokake od Hadnađeva. Na kraju je izveden i deo iz pozorišne predstave Isidora Hadnađeva Bački rogalj, koja govori o životu mladih na roglju u Lapurdi. Pevačko društvo 1947. godine ima 31 člana. Isidor Hadnađev istovremeno vodi pevačko društvo i radi u gimnaziji gde predaje muzičko i obavlja dužnost sekretara škole. Srpsko crkveno pevačko društvo je 18. maja 1947. godine nastupilo na igranci koju je organizovala Uprava doma i škola. Ovde su otpevali kompozicije Kozara i Kroz bačke sokake. Bio je to njihov poslednji nastup. Osnivanje niže muzičke škole Nova vlast u tek oslobođenoj državi čini napore na obrazovanju i kulturnom uzdizanju građana. Muzičke, folklorne i horske sekcije rade u svim fabrikama. Prvi hor je osnovao Opštinski sindikat 1945. godine. On je bio meštovitog sastava a horovođa je bio Isidor Hadnađev. U novembru 1948. godine osnovano je Kulutrno-umetničko društvo „Đura Jakšić”, koje ima horsku sekciju na čelu sa Hadnađevim, a koji je brojao 95 članova. Bili su to uglavnom pevači predratnih horova. Nastupio je dva puta na Pokrajinskoj smotri horova u Novom Sadu. Hor je radio do 1955. godine. Bečej je dao značajan broj uspešnih muzičara. Svi su svoje školovanje sticali kod privatnih učitelja. Isidor Hadnađev je uvideo da je talentovanoj deci potrebna muzička škola u kojoj će imati priliku da na organizovan i kvalitetan način razvijaju svoj talenat. Svoju ideju o formiranju muzičke škole izložio je, 10. avgusta 1948. godine, tadašnjim učiteljima muzičkog: Vilmi Rac, Atili Rac, Edeu Buzašu, Ferencu Šimoviću i Ivanki Kurćanov. Od svojih kolega Isidor Hadnađev dobio je podršku. Posle razgovora sa kolegama, odlazi kod tadašnjeg sekretara Sreskog komiteta KPJ Milenka Bojanića kojem je izložio svoju želju, od kojeg je dobio saglasnost da započne organizovanje škole. Posle razgovora sa Milenkom Bojanićem piše „predstavku” Komisiji za prosvetu Sreskog narodnog odbora. Posetio je Gradsku muzičku školu u Senti gde se upoznao sa organizaciojom rada. Ministarstvo prosvete Narodne republike Srbije je 8. 10. 1948. godine dalo saglasnost, a Glavni izvršni odbor Narodne skupštine AP Vojvodine je 19. 10. 1948. godine donelo rešenje o otvaranju Niže muzičke škole u Bečeju. Prosvetni odbor SNO Bečej je 30. oktobra 1948. godine donelo odluku da dužnost direktora škole obavlja Isidor Hadnađev. U početku je Niža muzička škola imala tri odseka: za klavir, violinu i violončelo. Školovanje je trajalo šest godina. Svi učenici su pohađali solfeđo. Ubrzo se otvaraju i novi odseci za kontrabas, tamburu. Škola održava redovne roditeljske sastanke. U cilju upoznavanja roditelja sa napretkom u radu dece, Isidor Hadnađev pokreće održavanje javnog časa koji se i danas praktikuje u školi. Uvođenje tambure u nastavni proces zahtevalo je i adekvatan udžbenik. Isidor Hadnađev je pripremio i ručno napisao vežbanke za učenje tambure za učenike prvog i drugog razreda. Na taj način uveo je tamburu u nastavni program muzičke škole (Slavić i Petković 2020, 74). Prvi nastavnik za tamburu bio je penzionisani učitelj Dimitrije Mita Hadnađev. Bečejska škola tumbure iznedrila je jednog od najpoznatijih članova Velikog tamburaškog orekestra RT Novi Sad, Svetozara Čiču Sladića (1939–2015). Povremeno je na školovanje dolazio i Janika Balaž (1925–1988). Tokom 1951. godine Muzička škola organizovala je kurs za tamburu. Na poziv Isidora Hadnađeva kurs drži poznati pedagog i kompozitor Branko Čenejac. Posle završenog kursa formiran je tamburaški orkestar. Isidor Hadnađev je dao znatan doprinos na polju unapređenja tambure kao narodnog instrumenta. On je zajedno sa Brankom Čenejcem i Savom Vukosavljevim 1960. godine napisao udžbenik Škola za tamburu u šest knjiga. Od tada je tambura i zvanično bila uvedena u muzičko obrazovanje (Slavić i Petković 2020, 46). Uredničko-umetnički period na Radio Novom Sadu Nakon dvanaest godina uspešnog vođenja Muzičke škole, Isidor Hadnađev je 1960. godine prešao u Radio Novi Sad, gde je bio postavljen za glavnog i odgovornog urednika narodne muzike. Prelazak na novo radno mesto je za njega predstavljao velik izazov. Uložio je veliki entuzijazam i ogromnu energiju, uveo je novu organizaciju u redakciji i formirao novu programsku šemu. Bio je autor brojnih specijalnih radio-emisija i programskih serijala. Najznačajnija radio-emisija je bila Koncert tamburaškog orkestra Radio- -Novog Sada. Emitovala se punih 20 godina i bila je veoma slušana. Slušaoci su imali priliku da se upoznaju sa značajnim muzičkim stvaraocima Jugoslavije, koji su značajno doprineli razvoju tamburaške muzike. Kontakt emisija Želja slušalaca bila je među prvima koja je lansirana u Radio Novom Sadu. Imala je veliku slušanost, pa su je mnoge radio stanice u tadašnjoj državi preuzimale. Značajno je njegovo angažovanje na polju umetničkog i pedagoškog rada. Velika ljubav prema tamburi i tamburaškoj muzici uticala je da se neposredono angažuje na rad tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Zahtevao je da orkestar preciznom interpretacijom kompozicije i vrhunskom tehnikom sviranja dostigne punu raskoš zvuka tambure i njene virtuoznosti. Isidor Hadnađev je zajedno sa Savom Vukosavljevim i Borom Kurucićem formirao grupu profesionalaca koji će zajednički raditi na selekciji i stvaranju vrhunskih pevača, usavršavanju tamburaša čime je u znatnoj meri podignut ugled Velikog tamburaškog orkestra RNS i njegovog rukovodioca Janike Balaža. Isidor Hadnađev je tokom svoje karijere radio sa brojnim muzičkim ansamblima Vojvodine. Bio je angažovan u radu mnogih muzičkih festivala, među kojima su značajni: Festival muzičkih društava Vojvodine, Festival tamburaške muzike Jugoslavije, kao i međunarodni festival „Oj, Dunave, Dunave plavi”. Značajan dopirnos u pedagoškom radu Hadnađev je dao u procesu formiranja novosadskog Kamernog hora RT Novi Sad pod upravom prof. Vojislava Ilića, a kasnije i Milenka Šustrana. Eksterni vokalni ansambl Radio-Novog Sada „Neven” osnovao je na kraju svoje bogate i uspešne muzičke karijere. U periodu 1975–1985. ansambl je sa tamburškim orkestrom Radio Novog Sada snimio preko 140 arhivskih pesama za potrebe Radio Novog Sada. Oktet „Neven” je 1980. godine izabran da predstavlja Jugoslaviju na festivalu „Podunavskih zemalja”. Na festivalu je nastupio sa kompozicijom Isidora Hadnađeva Vojvodina peva. Za uspešan nastup dobio je specijalno priznanje. Za diskografsku kuću RTB „Long play” snimio je ploču sa 10 izvornih narodnih pesama i četiri komponovane pesme od Nešića i Slavjanskog. Za sve kompozicije aranžman je uradio Isidor,. Za diskografsku kuću „Diskos” snimljene su dve LP ploče, jedna samostalna sa 14 starih narodnih pesama od kojih su sedam bile izvorne narodne, a sedam komponovane pesme autora Vilhara, Jenka, Hadnađeva, Nešića, Adamiča i Klajića. U okviru projekta zajedničke prezentacije solista i ansambala RT NS, oktet „Neven” je predstavljen sa dve narodne pesme Kopa cura vinograd i Što se bore misli moje, za koje je aranžman uradio Isidor Hadnađev. Odlaskom Isidora Hadnađeva u penziju 1986. godine, oktet „Neven” je prestao sa radom. Njegovim silaskom sa muzičke scene otišao je i poslednji „vesnik entuzijazma i romantične ljubavi prema tradicionalnom načinu pevanja starih srpskih izvornih narodnih pesama” (Slavić i Petković 2020, 91). Angažman u kulturno-umetničkim društvima Pored rada na komponovanju, aranžiranju i uređivanju programa na Radio Novom Sadu, Isidor Hadanđev je dao velim doprinos u formiranju i organizaciji rada kulturno-umetničkih društava: „Sonja Marinković” i „Železničar” iz Novog Sada, „Brile” iz Beočina, te „Branko Radičević” iz Rume. Tokom angažovanja u kulturno- -umetničkim društvima bio je zaslužan za muzičko opismenjavanje velikog broja tamburaša poput braće Nikolić (Mile i Boško-Bocan). Melografski rad Neposredno po završetku Učiteljske škole u Somboru počeo je aktivno da se bavi melografskim radom. Putovao je širom Kraljevine Jugoslavije, zapisao velik broj pesama koje će kasnije arhivirati za potrebe Radio Novog Sada. Ovde treba istaći da u to vreme Hadnađev nema tehnička pomagala koja bi mu olakšala zapisivanje melodije i teksta. To je zahtevalo da zapisivač ima apsolutni sluh i visoke muzičke sposobnosti. U televizijskoj emisiji Portreti muzičara Hadnađev se seća kako je bilo na terenu: Sećam se jedne stare bake, a i znam da je bila vrlo bolesna i da mi je ležeći u krevetu pevala jednu staru, skoro zaboravljenu pesmu – Kandila se već po nebu gase. Bilo mi je vrlo teško dok konačno nisam zabeležio celu pesmu. A bilo mi je isto tako teško i drago što je starica pristala da mi više puta otpeva ovu pesmu (Miljuš 1985). Dušan Opinćal navodi da je Isidor Hadnađev tokom svog melografskog rada zabeležio „šest stotina pedeset autentičnih izvornih pesama” (Opinćal 2010, 55). U navedenoj TV emisiji Hadnađev je govorio kako je za potrebe fonoteke Radija Novog Sada snimio „oko tri do četiri stotine varoških i narodnih izvornih pesama” (Hadnađev 1985). Tokom 60-ih godina 20. veka Isidor Hadnađev je sa Savom Vukosavljevim, Brankom Čenejcem i Srbislavom Ivkovim često išao na teren kako bi snimio muzičko-folklornu građu za fonoteku, a kasnije te melodije obradio za izvođenje u tamburaškom orkestru (Slavić i Petković 2020, 95). Od pesama koje je zapisao treba spomenuti: Htedoh piti, a ne rujna vina (pevala Milica Hadnađev iz Bačkog Petrovog Sela, Isidorova baka), Od kako je Banja Luka postala (sevdalinka), Bosa Mara Bosnu pregazila, Ej čula jesam, Igrale se delije (pesme iz Srbije), Aj, kad sam sinoć pošla iz dućana, Ančice, plavčice, Višnjičica rod rodila (iz Vojvodine), Ajde, slušaj, Kaleš, bre, Anđo (iz Makedonije), Moj dilbere kud se šećeš, Stade se cveće rosom kititi (iz Bosne) i mnoge druge. Kompozitorsko-aranžerska delatnost Kompozitorsko-aranžerski rad Isidora Hadnađeva uputpunjuje sliku o njegovom celokupnom uspešnom umetničkom stvaralaštvu. Ono je zasnovano na njegovom muzičkom ukusu prema „bogatom muzičkom nasleđu Srba sa prostora današnje Vojvodine kao i duhom vremena u kojem je živeo i stvarao” (Slavić i Petković 2020, 103). Imajući to u vidu najveći deo njegovog kompozitorsko-aranžerskog rada posvećen je pesmama i kolima za solo glas i Veliki tamburaški orkestar Radio Novog Sada. Ovde treba posebno istaći kompozicije Ajd nek ide (poznatija kao Ova naša livada) iz spleta Kolo sela, kao i njegovu najbolju kompoziciju Tamburice kad bi plakat znale, koja ima osam verzija. Originalnu je izvela Anđelija Milić uz pratnju Tamburaškog orekstra Radio-Novog Sada 1965. godine. Kompozitorski opus Hadnađeva karakteriše muzičko nasleđe Srba sa teritorije Vojvodine. Zbog toga se u kompozicijama pojavljuju nazivi mesta, poput Fruške gore, Lapurde (deo Bečeja), Sremskih Karlovaca, Petrovaradinske tvrđave. Kompozicije koje su posvećene ovim vojvođanskim mestima su Kolo iz Lapurde, Vojvodino ravna, Karlovačka berba, Lepa li si Fruška goro. Osim kompozicija za tamburaški orkestar, solo glas i klavir, Hadnađev je bio veoma uspešan i na polju svetovne (Pesma o slobodi) i duhovne horske kompozicije (Hodite, poklonimo se, Kanon evharistije). Ima i nekoliko manjih dela za gudače i mešovite orkestre. Posebno je značajan njegov rad na polju aranžiranja za tamburaške orkestre. Prevashodno je bio posvećen delima domaćih autora – Isidora Bajića, Marka Nešića, kao i kompozitorima umetničke muzike (Karl Marija fon Veber, Bedžih Smetana, Franc Šubert). Nagrade i zasluge Isidor Hadnađev je za svoj dugogodišnji i uspešni rad na unapređenju i širenju muzičke kulture nagrađen mnogim značajnim priznanjima. Posebno treba istaći: Odlikovanje Južnoslovenske pevačke župe horovođi Srpske zanatske pevačke družine u Starom Bečeju bronzanom saveznom medaljom i diplomom 1938. godine, Oktobarsku nagradu opštine Bečej 1978, Priznanje Radio-televizije Novi Sad za vanredni doprinos u ostvarivanju festivala „Oj Dunave, Dunave plavi”, Povelju počasnog člana Kamernog hora Bečej 1967. i Plaketu za izuzetan doprinos u radu i afirmaciji kulturnog centra mladih „Sonja Marinković” u Novom Sadu 1983. godine. Isidor Hadnađev je tokom svoje karijere dao velik doprinos na obnovi narodne vokalne i instrumentalne muzike na programima radija, posebnim angažovanjem i radom na polju horske muzike, melografskog rada, orkestracijama koncertnih kompozicija evropske umetničke muzike za tamburaški orkestar, kao i svojim vokalnim i instrumentalnim kompozicijama, kojima je ostavio neizbrisiv trag u muzičkoj kulturi ovog podneblja. 

Literatura : Dragiša Slavić, Rad Muzeja Vojvodine 65, Novi Sad 2023. str. 108-116

Nadimak Čiča mu je nadenuo stric. Njegovog brata Vladimira je prozvao Lala, stričevog sina Vujadina Bracika, a najstarijeg brata Borivoja - Bata. Tamburaški orkestar Sladići zapravo su činili sinovi tri rođena brata.

Krenuo je na stolarski zanat ali nije čudo da je muzika prevagnula. Kako i ne bi: "Iako moj otac nije svirao, u dodir sa muzikom sam došao čim sam, kako se kaže, "kren'o nogom". Komšija ispred kuće - svirao. Njegov brat - svirao. Komšija preko puta - tamburaš. Iza kuće - tamburaš, jedna kuća razmak - opet tamburaš. I čim se negde zasvira ja sam tamo". Završio je Nižu muzičku školu u Bečeju u vreme kada je njome upravljao Isidor Hadnađev. U tu školu povremeno je dolazio i Janika Balaž koji je želeo da usavrši sviranje violine i od tog vremena (iako postoje i drugačije priče) datira poznanstvo Čiče i Janike. U prvi orkestar stupa u ranoj mladosti, zatim postaje član poznatog tamburaškog orkestra Kozarci sa kojima nastupa širom Vojvodine. Malo je poznata priča da je decenijama kasnije Čiči Sladiću nuđeno da bude nastavnik u Muzičkoj školi u Bečeju i da vodi tamburaški orkestar, što je on glatko odbio.

Seća se da je do prvog instrumenta došao 1951. ili 1952. godine i da mu je taj instrument kupio otac. Bila je to tambura koju je napravio Lajoš Bocan iz Sente. "Nije to baš bila neka tambura ali je meni bila najbolja jer je bila moja", pričao je Čiča. "Drugi instrument sam kupio od Radice iz Radio Novog Sada. Dobra tambura, ali joj je trebalo da se "ugreje". Tamburu je napravio Jovan Torma 1931. Onda se desilo da mi je čika Sava Vukosavljev pomenuo jedan klavir star 200 godina, koji je stajao u nekoj štali u Zmajevu. Bio je sasvim propao, ali drvo je bilo dobro, pa mi ga je Stevan Beli isekao za rezonator, gornju dasku. I tambura je onda naprosto "prosvirala". Posao je bio takav. Morao sam da imam dve tambure. Jedna je stojala u Radiju, a druga na Tvrđavi".

Javio se na audiciju kad je osnivan Veliki tamburaški orkestar RTV Novi Sad 1958. i postao njegov stalni član. U tom orkestru je dočekao i penziju 1. septembra 1999. Čiča se rado seća saradnje sa čuvenim violinistom Aleksandrom Raduom, čika Šacom, kapelmajstorom. "Kakav je to bio aranžer! Njemu kupiš kutiju cigara i platiš kafu i za sat i po ili dva on napiše jednu partituru. Sve je štimove pisao odjednom, nikad nisam tako nešto video. Njegovi aranžmani su svirani po celom svetu, stigli su i do Amerike. Sa Velikim tamburaškim orkestrom sam svirao sve, šta god da je trebalo i koliko puta da je trebalo. Neki put je i po pet pevača u kratkom vremenu snimalo istu pesmu. A bilo je svakojakih muzičara. Znate, ja sam to doživljavao ovako: dal' ti znaš da sviraš il' ne znaš. Ako znaš, to je ono što kažu za dobra izvođenja "kao da prosipaš bisere", ako ne znaš onda je kao da škripi šljunak. Pesme velikih kompozitora, Bajića ili Nešića smo svirali kako su napisane, u notu, i to tako mora, a novije... tu je već bilo improvizacije. Sećam se da mi je došao neki mlad tamburaš i pitao da mu pokažem jednu staru pesmu. Ja mu pokažem. Posle dve - tri nedelje dođe on opet i kaže: A, pa ne ide to tako... Dobro, kod tebe ne ide, kod mene i dalje ide OVAKO. Posle gleda, vidi da ne ume i opet me pita. A ja kažem - ne znam. Mog'o sam mu pokazivati tri dana. E to je to, il' znaš il' ne znaš da sviraš".

Upitan koga se rado seća i ko je ostavio najveći trag u tamburaškoj muzici Čiča kaže: "U kafanskoj tamburaškoj muzici ogroman pečat su ostavili Tugomir Nikolić, Đura Keres, Peca čelista, Jovica Jovanović. Orkestri koji su nastupali do početka 1960-ih su bili sastavljeni od vrhunskih muzičara. Nisu čitali note, ali su "na uvo" svirali besprekorno. Eto, pokojni Manojla, kad se samo setim njegovog orkestra... Oni na primer, nisu pojedinačno bili vrhunski muzičari, ali zajedno - to je bio vrh tamburaške muzike. I braća Ilić, harmonikaši". A Crni Steva iz Silbaša koji je opevan u pesmi "Jedan stari kontrabas"? Ma kakvi, kaže Čiča "nije bio on loš ali bilo je mnogo boljih, eto Geza iz Sombora. A ta pesma "Jedan stari kontrabas" to je tako... šala".

Čiča kaže da mu je najdraži pevač sa kojim je radio bio Cune Gojković: "Imao je vanrednu boju i raspon glasa, a od pevačica Nada Vodeničar, Zora Drempetić, Jana Dejanović. Da, svakako i Sveta Vrbaški i Đorđe Gagić. E to su bili pevači. A što se muzičara - Tošica Familić, od Tošice nije bilo boljeg".

Upitan o Janiki Balažu Čiča kaže: "Evo ovako. U Bečeju je bio jedan Heveši. (Ivan Heveši, nastavnik violine koji je radio u Muzičkoj školi, prim.) Bio je pedagog da to majka više ne rodi. Koga je on učio to su sve postali prvoklasni muzičari i dobri ljudi. I to ne samo u okolini nego u celoj bivšoj Jugoslaviji. Janika je krenuo da uči violinu. E taj Heveši kaže: "Janika, ako ćeš da budeš osrednji violinista, onda sviraj violinu. Ako ćeš da budeš prvi tambura prim, onda pređi na tamburu". Tačno tako je i bilo. Posle je Janika mnogo naučio od čuvenog Maćike koji je radio u Podgorici". Upitan kako je Janika sa onako nezgrapnim prstima naizgled sasvim nepogodnim za prim uspeo da postane najčuveniji primaš Jugoslavije Čiča kaže: "Tajna je u desnoj ruci, mada jedna bez druge naravno ne mogu. To je bila vanredna usklađenost, ali je desna ruka davala ton. To je Janikina desna ruka i trzalica, to je ta lepota.".

Sa uglednim orkestrom Radio Televizije Novi Sad imao je brojne nastupe na radiju, televiziji i javnim koncertima. U čuvenom orkestru "Osam tamburaša" Janike Balaža, Svetozar Sladić je bio prvi bas prim-solista. Legendarni su nastupi ovih muzičara na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde su nastupali od 1965. do 1986. A od Tvrđave, put ih je odveo i u čuvenu parisku "Olimpiju" u kojoj su svirali čak 36 (drugi kažu 72) puta i pred englesku kraljicu Elizabetu II, Gadafija (nisam uspeo da pronađem podatak gde i kada) i na turneje po celom svetu.

Svetozar Sladić Čiča je komponovao više popularnih pesama i instrumentala među kojima je verovatno najpoznatije "Čičino kolo" koje se postalo tamburaški evergrin. Posle odlaska u penziju najradije je pecao a njegov hobi je bio i izrada pera za tamburu u čemu je kažu bio vanredno umešan. Pravio ih je od kravljeg i volovskog roga, satima grejao, ispravljao... I posle penzionisanja je voleo da ode u kafane, pre svega u one gde ima publike koja sluša tamburaše: "Pažljiva publika me je najviše ispunjavala. Ranije je muzika sedela za stolom, jedan je samo stojao napred, a danas svi stoje. Eto ja ne mogu. Više sam voleo onako". Istina je, kako pričaju njegovi savremenici, da falš nije trpeo čak ni u kafani, ni u svatovima: na prvi falš podigao je obrvu, a na drugi napustio kafanu. Dok se muzika ne promeni.

O svojim nastupima sa Zvonkom Bogdanom je pričao: "Ama nema tu nikakvog dogovora. On samo kaže: "Svirate jedno kolo, kad završite ja izlazim". Onda počne: "Momci znate jedan a-dur", pa ko se prvi nađe, kucne žicu i on krene. I kako krene prvu reč odmah znaš koja je pesma. Nema tu..."

Sa mojim sugrađaninom, rođenim Bečejcem upoznao me je Zvonko Bogdan. "Evo ti tvoj Bečejac", rekao je Zvonko posle jednog koncerta. "Čiji si", pita Čiča. Naravno, interesuje se kako je u Bečeju, prebiramo koliko je živih njegovih Novoselaca (deo Bečeja, prim.), pita za kafane, priča o svojim mukama i brigama. Dugo smo razgovarali. Ispričao mi je kako pod stare dane mora opet na scenu, da stoji preduge sate, da se osmehuje a do smeha mu je najmanje stalo. Sećam ga se onako pogrbljenog, sitnog, umornog kako se sa mukom ispravlja dok pozira za zajedničku fotografiju.

Bila mi je čast, Čičo.

Čiča Sladić je umro od moždanog udara na svoju slavu, Đurđevdan, 6. maja 2015. Sahranjen je na Novom groblju u Novom Sadu. Njemu u čast je nazvan Tamburaški orkestar veterana Centra tamburaške kulture Novi Sad.

"Tambura i ja smo jedno. Ne mogu bez nje, kao ni bez cigarete. Zvuk tambure mi je u krvi. Ja tamburom i dišem i govorim." 

Goran Crnojački