Geometri

BORA MARTINOVIĆ

Rođen je u Bečeju, 1894. godine, u uglednoj građansko-intelektualnoj porodici. Njegov otac Paja je bio kraljevski javni beležnik, a majka Leposava domaćica, veoma ugledna u svojoj sredini. Vrata njihove kuće su uvek bila otvorena za intelektualna druženja. Čest gost u njihovoj kući je bio i slikar Uroš Predić, sa kojim Martinovići nastavljaju prepisku i po Predićevom odlasku iz Bečeja.

Osnovnu školu završava u Bečeju, a potom pohađa gimnaziju, koju, zbog izbijanja Prvog svetskog rata, završava nešto kasnije. Nakon gimnazije, upisuje studije geodezije u Beogradu, a po njihovom završetku vraća se u Bečej. Teoretski potkovan, a ne plašeći se suočavanja i sa praksom, počinje da se bavi privatno geometarskim poslom. Usredsređen na posao, postepeno je sticao sve veći ugled vrsnog geometra. Posla je imao na pretek, i u Bečeju, i van njega. Taj njegov dodir sa ruralnom sredinom, bio je, ujedno, nagoveštaj njegove buduće vezanosti za terenski rad, sve do kraja radnog veka.

Iako često angažovan na terenu, on nije zapostavio privatni život. Oženio se plemenitom Kisom, profesorkom ruskog i francuskog jezika. Sav satkan od građanske tradicije, Bora Martinović je slobodno vreme provodio sa ženom, putujući i praveći izlete, kako se onda govorilo. Svoje konačno zadovoljstvo pronašao je i u lovu. Prilikom jednog lova, beleži anegdota, raspravljao se sa puškarem Gligorijem Jezdićem o tome čiji je lovački pas bolji. Da bi bio ubedljiv, Bora Martinović je rekao: „Moj pas bi doneo i ježa“. Opklada je pala. Sutradan obojica dođu na zakazano mesto. Bora uzme novine „Ošišani jež“, ugužva ih i baca, a njegov pas ih poslušno donese. Opklada je opklada – morao je to da prizna i puškar Gligorije.

Pored lova, imao je još jednu pasiju – strastveno je voleo fotografiju i njome se takođe predano bavio. Zabeležen je i jedan kuriozitet, dokumentovan fotografijama – nakon Prvog svetskog rata bio je jedan od vrlo retkih naših sugrađana koji su imali svoj automobil, a kojim se, kao vlasnik, izuzetno ponosio.

Po završetku Drugog svetskog rata, postaje direktor Vodne zajednice, kasnije nazvane Direkcija za izgradnju hidro sistema DTD. Pod njegovom upravom i nadležnošću bio je nadzor nad unutrašnjim, spoljašnjim i podzemnim vodama na teritoriji opštine Bečej. Našavši sebe i u ovom poslu, on će stalno biti na terenu i rukovoditi akcijama odbrane od poplava, otklanjanja kvarova na bunarima ili crpnim stanicama i slično. Ako i nije bilo kakvih problema, on je ipak proveravao postrojenja. To govori da nije bio tipični kabinetski direktor, već čovek akcije, koji je želeo da ima uvid u sve i da, po potrebi, deluje preventivno. Više su ga, po svemu sudeći, voleli radnici na terenu, nego oni u kancelarijama.

Bora Martinović se zalagao i da što veće površine u bečejskom ataru budu pokrivene sistemom za navodnjavanje. Bio je projektant niza kanala za odvodnjavanje u Perleku. Zahvaljujući uspesima u svojoj struci, on će neko vreme provesti u Novom Sadu, kao pomoćnik Povereništva voda APV. Svoj radni vek završiće 1966. godine, posle dvadeset godina upravljanja hidrosistemom.

Čika Bora, kako su ga najćešće zvali, bio je pravi gospodin i otmena pojava. Bio je visok oko dva metra i kada se šetao sa Ivanom Arnovljevićem, takođe dvometrašem, neobičan par privlačio je veliku pažnju prolaznika. Svoje penzionerske dane provodio je tiho, u krugu porodice i velikog broja prijatelja.

Umro je 1982. godine, ostavljajući iza sebe ćerku Irenu.

Literatura: Dušan Opinćal, Poznati Bečejci, Proleter Bečej 2010.