Fijakeristi

Đoka Ćurčić - Kalapenac

(1904. Bečej - 1993)

Pre Drugog svetskog rata, Bečej je bio poznat i po fijakerima i po fijakeristima. Računa se da je, u periodu od 1936-1940. godine, bilo njih četrdesetak. Jedino su Novi Sad, Subotica i Sombor imali više fijakera od naše varošice.

Koliko je pažnje bilo pridavano fijakerskoj službi, govori i podatak da je „štand“ ovih starovremskih taksija bio u strogom centru grada, tik uz katoličku crkvu. A to mesto je bilo na samo nekoliko koraka od gradske pijace, smeštene na „Pogači“! Fijaker se mogao iznajmiti pozivom sa balkona sadašnje opštinske zgrade, iz dva hotela u neposrednoj blizini, „Imperijala“ i „Centrala“, iz knjižare Vladimira Radoslavljevića ili kuće Bogdana Dunđerskog.

Stojeći pored svojih fijakera, u nizu jedan iza drugoga, pozive su iščekivali fijakeristi Mile-Džoja Svirčev, Nikola Mogin, Andraš Bognar, Maćaš Ric, Dušan Popov, Pera Eremić, Ištvan Denković... da pomenemo samo neke od njih. Među njima je bio i Đoka Ćurčić, zvani „Kalapenac“.

Đoka Ćurčić je rođen u Bečeju, 1904. godine. Neposredno nakon završetka Prvog svetskog rata, prvi put je seo na fijakerski sic, uzeo kajase i bič u ruke, kako bi zamenio ostarelog oca. Tako je bio određen njegov životni put.

A prva vožnja bila je ujedno i najduža, pravo „vatreno krštenje“ mladog fijakeriste. Iz hotela „Imperijal“ stigao je poziv da dve dame odveze fijakerom u – Vrbas! Kako bi pre mraka stigao do cilja, Đoka se dosetio da skrati put vozeći letnjim putevima, sve kroz njive. U Vrbasu je dva dana odmarao iscrpljene konje da bi mogao da se vrati u Bečej. A točkovi Đokinog fijakera odzvanjali su i novobečejskom, gradištanskom i srbobranskom kaldrmom.

Pričalo se svojevremeno kako je jedan kockar, izgubivši sav novac na kartama, dao Đoki Ćurčiću polovinu loza, samo da bi ga ovaj odvezao do kuće, kako bi uzeo novac i povratio izgubljeno. Nepoznato je da li je u tome uspeo, ali se zna da je ta polovina za Đoku bila „talična“ – izvukla je glavnu nagradu! Premija je omogućila fijakeristi da, između ostalog, tokom svog radnog veka promeni šest fijakera i ko zna koliko dobrih konja – kasača. A voleo je da svojim konjima daje zvučna imena: Volga, Polka, Dolar... Bio je prvi vlasnik koji je na svoj fijaker postavio gumene točkove i moderni „tapacirung“ na sedišta. Da putnici ne bi kisnuli, postavio je krov od šatorskog platna koji je podizan i spuštan pritiskom na dugme.

Zahvaljujući ovoj modernizaciji, Đoka nije dugo ostajao na „štandu“, a imao je i svoju stalnu klijentelu. Polazeći na posao, pre nego što bi se popeo na fijakersko sedište, on bi sebi napravio raspored: u osam sati ujutru po dr Vujića, u deset kod dr Borote, po podne treba da bude ispred kuće advokata Davidovca i tako redom.

Fijakeristu Đoku je na „slatke muke“ stavljao kraljevski javni beležnik, gospodin Debeljački. Impozantne pojave, visok i težak oko 140 kilograma, beležnik je bio poznat kao veliki ljubitelj piva. Takav kakav je bio, teškom mukom je uspevao, uz Đokinu pomoć, da se uvuče u fijaker, naročito kad bi malo više popio. Tokom vožnje bi često spavao ili nešto mrmljao i gunđao sam za sebe. Posle bi fijakerista pričao kolegama kakvih je sve muka imao sa svojim klijentom. Ali je i isticao da je gospodin Debeljački uvek bio galantan: retko bi prebrojavao novac, već bi prosto fijakeristi furnuo u ruke nekoliko zgužvanih novčanica i naglo odlazio, ne čekajući kusur.

Međutim, bilo je mušterija koje bi se uporno cenjkale, pravdale da nemaju novca, ili bi prosto, ne želeći da plate, iskakale iz fijakera tokom vožnje, pre nego što stignu do odredišta.

Kada posla nije bilo, fijakeristi su vreme prekraćivali pričama i - trkama fijakera! Ostao je zabeležen pravi „fijakerski reli“, trka fijakera Đoke Ćurčiča i Džoje Svirčeva, od pristaništa na Tisi do železničke stanice.

Đoka Ćurčić se rado sećao i dugo prepričavao ženidbu i svatove Paje Kekića iz Lapurde. Samo Bog zna koliko je u svadbi bilo zvanica iz Bečeja, Srbobrana, Novog Sada!... Kekićeva mlada je bila iz Čeneja, a zvala se Ruža. Dovedena je u karucama, a u pratnji je bilo još dvadeset i pet karuca, veličanstveno okićenih vencima cveća, svilenim peškirima i košuljama. Povorku je pred mladoženjinom kućom dočekala masa radoznalih suseda i domaćica iz cele Lapurde. Niko ne zna koliko je prasića, teladi i razne živine svojom glavom platilo ženidbu Paje Kekića. Fijakerista Đoka i njegova kobila Polka proveli su u svatovima dan i noć, dovozeći i odvozeći goste.

Protutnjao je Drugi svetski rat i nastale su velike promene u životu fijakerista. Nestala je predratna gospoda i kavaljeri, lađice nisu više prevozile putnike, a i vozovi su vremenom postali sve ređi. Ulicama su sve više tutnjali kamioni i automobili, a fijakeristi su na svom štandu sve duže i duže čekali na klijentelu. I stari fijakerista Nikola Mogin je sve češće slušao zlobno pitanje: „Jel’ ti dosadno matori?“, na koje bi obično odgovarao: „Neka, neka, i tvoje će proći!“. Sve je manje bilo fijakera i fijakerista, kao da ih je neka nevidljiva ruka izbrisala sa bečejskih ulica. Ostali su samo oni najuporniji, a među njima i Đoka Ćurčić.

Iako u osmoj deceniji života, sav pogrbljen od višedecenijskog sedenja na fijakerskom sicu, početkom osamdesetih godina prošlog veka, satima je na „štandu“ iščekivao klijente. Nadao se da će ga, ipak, neko „viknuti ili sviknuti“. Štaviše, ponekad bi prazan fijaker vozio ulicama, oko centra grada, u nadi da će tako privući neku mušteriju. Uzalud! Fijaker bi užurbani prolaznici mrko ili podsmešljivo pratili pogledom, a vozači se ljutito obrecali da ometa saobraćaj.

Posle tačno 66 godina provedenih u fijakeru, poslednji bečejski fijakerista je skinuo amove sa ostarelog Dolara, oprao fijaker i smestio ga u šupu. Bio je to kraj jedne profesije i završetak jednog vremena. Čika Đoka je poživeo još nekoliko godina i pošao 1993. godine na večni odmor. Imao je 89 godina.

Fijaker Đoke Ćurčića je još uvek u životu. Ponekad ga praunuk starog fijakeriste provoza ulicama grada, kao da time duh poslednjeg bečejskog fijakeriste ponovo kreće u oproštajnu vožnju.

Literatura: Opinćal Dušan, Poznati Bečejci, Bečej,2010.