Branka Veselinović

(Bečej, 16. septembar 1918 - Beograd 08.02.2023 )

"Ja sam počasni građanin Beograda, Novog Sada, Dečjeg sela, doživotni ambasador Unicefa, uvek sam radila bez želje da budem krunisana velikim imenima. Sve što radim, radim iz velike ljubavi."

Branka Veselinović rođena je samo jedan dan posle početka proboja Solunskog fronta. Potiče iz ugledne učiteljske porodice Ćosić, roditelji, poreklom iz Jaše Tomića, su joj službovali u Bečeju. Detinjstvo provodi uglavnom u Novom Sadu, a glumačku školu koja je radila pri Narodnom pozorištu u Beogradu upisuje 1936. godine. Na praksu u Srpsko narodno pozorište u Novi Sad odlazi posle dve godine i prvu ulogu dobija u predstavi "Karlova tetka". Već tada pokazuje izuzetan talenat u žanru komedije.

Kao veoma mlada udala se za budućeg inženjera šumarstva Branka Andonovića, po čijem prezimenu su je upamtili mnogi stariji poštovaoci pozorišta. Ali nešto kasnije, on je kao američki državljanin, odlučio da se vrati u Ameriku i brak je razveden.

Posle rata igrala je u prvoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta 3. aprila 1948. u komadu "Kralj Betajnove", uz Milivoja Živanovića, Nadu Riznić, Branka Plešu i Mariju Crnobori, da pomenemo samo deo ansambla. U Beogradu je igrala u Umetničkom (1940-1942), Narodnom (1944-1947) i Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1947-1978). Igrala je i u Ateljeu 212. U svojoj matičnoj kući, Jugoslovenskom dramskom pozorištu odigrala je preko četrdeset uloga. Za ulogu Gine u Nušićevoj "Ožalošćenoj porodici" dobila je Sterijinu nagradu 1964. Pored rada u pozorištu dugo godina bila je zaštitno lice popularne radio emisije "Veselo veče" koja je imala višemilionski auditorijum.

Bila je udata za glumca i prevodioca Mlađu Veselinovića, sa kojim je osnovala fond za pomoć invalidnoj deci. Branka Veselinović je od 1980. četiri godine bila ambasador UNICEF-a.

Dobitnik je mnogih plaketa, nagrada i priznanja za svoj glumački i humanitarani rad, kao što su Orden rada sa zlatnim vencem, Nušićeva nagrada za životno delo, Sterijina nagrada, Vukova nagrada, dva Zlatna mikrofona za najpopularniji radio lik i mnoge druge. Posebno se angažovala u humanitarnim priredbama za decu, mada nije imala dece. Poliglota je, govori engleski, ruski, nemački, francuski i mađarski jezik.

Bila je bliska prijateljica sa Desankom Maksimović, Mirom Stupicom (bila joj je kuma), Marijom Crnobori. Kada je 1964. godine nagrađena Sterijinom nagradom u žiriju je između ostalih bio i Meša Selimović.

Aktivna je i dalje, iako u 100. godini života Branka obilazi Domove za nezbrinutu decu, Domove za stara lica i invalide gde recituje i izvodi monologe.

Foto: foto dokumentacija "Borbe".

Goran Crnojački

Taloš Ištvan

(1926. Bečej - 1991. Bečej)

Rođen je 1926. godine u Bečeju, u kome je završio osnovnu i trgovačku školu. Posle odsluženja vojnog roka zaposlio se kao trgovac, kasnije i dugogodišnji poslovođa, u tadašnjoj Poljoprivrednoj apoteci i u njoj je radio sve do penzionisanja.

Kreativnu stranu svoje ličnosti ispoljio je baveći se amaterskim pozorištem. Bio je svestranih interesovanja i talenta, pa se ogledao kao režiser, kostimograf, scenarista, scenograf, glumac... Sam je za glumce pripremao garderobu, a kad je to bilo potrebno, iz sopstvene kuće je donosio tepih ili delove nameštaja, kako bi njegova zamisao bila realizovana. Zaluđenik u pozorište, potpuno se, sav zanesen, predavao onome što je radio.

Oko sebe je obično okupljao 25-30 amatera i sa njima bi svake godine obavezno imao jednu premijeru. Ono što ga je činilo prepoznatljivim u amaterskom pozorišnom svetu bile su postavke komada sa pevanjem – opereta. Pored bečejske publike, njegove operete „Mačka u džaku“, „Mangaš Miška“, „Pileći paprikaš“, „Otvoreni prozor“, videli su i gledaoci u Novom Bečeju, Senti, Subotici... Sa svojim amaterima Ištvan Taloš je gostovao u gradu-pobratimu, Seksardu u Mađarskoj.

Kada je o Bečeju reč, Taloš je svoje predstave najčešće prikazivao u Domu kulture „Petefi Šandor“, u Donjem gradu. Tamošnja sala je bila mala da primi sve zainteresovane, pa su zbog toga ovi talentovani amateri igrali i po dve predstave istog dana, jednu za drugom. To nije bio slučaj samo ovde. Kako svedoče oni koji su sa njim radili, i gostovanja na strani bila su pravi trijumf Ištvana Taloša i njegovih amatera.

Njegov entuzijazam, upornost i rad nisu prošli nezapaženo i bez odjeka: odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvezdom!

Oni koji su ga poznavali, uglavnom su govorili o njemu: „Pa taj je više vremena provodio u pozorištu, nego u svojoj kući!“ Preminuo je  1991. godine. Iza sebe je ostavio je suprugu Eržebet i sina Endrea. 

Literatura: Opinćal Dušan, Poznati Bečejci, Bečej,2010.

Viktor Kovač

23. novembar 1943, Zrenjanin - 1993. Beograd)

Još kao gimnazijalac, postao je član lokalnog Amaterskog pozorišta, a koje je tada vodio Miloš Jojnić. Bile su to šezdesete godine prošlog veka. Naši pozorišni amateri su gostovali u različitim vojvođanskim mestima, a bogami, par puta i u Beogradu. 

Posle smrti Miloša Jojnića, Viktor Kovač nastavlja da se amaterski bavi pozorištem. Tako je on, uporedo sa stalnim poslom u RTV Novi Sad, počeo da se bavi režiranjem predstava bečejskog Amaterskog pozorišta. Režirao je predstave na dva jezika. Na srpskom jeziku predstave:“Novi anđeo“, „Šta da radim s jednom ženskom“, „Oskar“... Najpoznatija predstava  na mađarskom jeziku bila je „Mačka u džaku“. Kao pravi pozorišni zanesenjak, on je stizao da režira i omladinske predstave, takođe na oba jezika.

U takvim okolnostima, bilo je prosto nemoguće ostati po strani kada je organizacija „Majskih igara“ u pitanju. Kao član selektorske komisije, učestvovao je u odabiru predstava koje će biti prikazane na „Igrama“. Pored toga, bio je sekretar, a zatim i predsednik odbora „Majskih igara“. Zahvaljujući svom ugledu i poziciji koju je imao u RTV Novi Sad realizovan je i prvi televizijski prenos svečanog otvaranja „Majskih igara“, kao i svakodnevna hronika zbivanja tokom trajanja ove manifestacije, poznate u celoj bivšoj SFRJ.

Upravo je ovaj projekat Viktora Kovača preporučio široj javnosti, onoj van Bečeja, te je postao predsednik Saveza amatera Vojvodine

Viktor Kovač je rođen 23. novembra 1943. godine u Zrenjaninu, od oca Mihalja i majke Matilde. Osnovnu školu i gimnaziju završava u Bečeju. Dalje školovanje ga vodi u Novi Sad, na Filozofski fakultet, na studije mađarskog i nemačkog jezika. Profesionalnu karijeru započinje u O.Š. „Šamu Mihalj“ u Bečeju, kao nastavnik mađarskog jezika. Posle kraćeg vremena, 1970. godine, odlazi u Novi Sad u Novosadsko pozorište u kome je obavljao poslove organizacionog sekretara. Godine 1973. počinje da radi u Radio-televiziji Novi Sad.

U  RTVNS je bio urednik filmskog programa i dečje redakcije. Vodio je emisiju „Filmoskop“ i  „Tobogan“. 

Za celokupni doprinos kulturi višestruko je nagrađivan. Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Povelje za izuzetan doprinos širenju i popularizaciji scenske delatnosti dece Vojvodine, Povelje sa plaketom za izuzetan doprinos u radu „Majskih igara“, Pohvalnice za osobenu režiju predstave „Oskar“...

Možda je sudbinski i bilo određeno da njegov život bude završen tokom službenog puta, u Beogradu, 1993. godine.

Oženjen Dušankom, bio je otac dvoje dece, sina Zoltana i kćerke Ildiko.

Literatura: Opinćal Dušan, Poznati Bečejci, Bečej,2010.

Radoslav Zlatan Dorić

(Bačko Gradište, 29. februar 1940 - Beograd, 3. maj 2010)

Za Radoslava Zlatana Dorića, jedinstvenog kakav je bio, nije bilo ništa prirodnije nego da bude rođen na jedinstven datum, 29. februara. 

Znate kako… poznavao sam Zlatu relativno dobro. Rado je svraćao do svog Gradišta i Bečeja i na tim večnim dolascima i prolascima kroz rodni kraj često dolazio do Pozorišta. Ipak bilo bi previše da JA pišem o njemu. Opet, prema najvećem pozorišnom piscu koji je ova naša okolina dala, pa… osetio sam potrebu da ovde objavim nešto više od pukog sažimanja biografskih podataka, tih uniformisanih i tako istih tekstova iz raznih knjiga, novina ili o grozote, sa interneta. Nije trebalo mnogo mudrovati da se dođe na ideju da bi o Zlati nekoliko reči trebalo da napiše neko ko mu je bio veoma blizak, ko je sa njim poživeo i proživeo, koga je smatrao kao istinskog prijatelja, neko ko je svedočio brojnim anegdotama koje se decenijama prepričavaju u teatarskim krugovima. Pogađate, reč je o Svetislavu Sveti Travici, književniku, pesniku, prevodiocu i čoveku koji je bio istinski Zlatin prijatelj, svedoku i aktivnom učesniku jedne (ne samo teatarske) epohe. Svetislava nije trebalo mnogo ubeđivati, odmah mi je ustupio ovaj svoj, malo je reći izvanredan tekst, koji nikad ranije nije objavljen:

"Tragajući za odgovorom na pitanje koje sam sebi postavio: Zašto Zlata Dorić piše isključivo dramske tekstove, morao sam se vratiti daleko u prošlost, u rane 60-te godine prošlog veka (kako ovo strašno zvuči) kada sam imao tu privilegiju da prebivam po beogradskim kafanama u kojima je gospodin Dorić, tih dana, bio znamenitost, glavni gost, dežurni šarmer, neprikosnoveni vladar naše pažnje, zabavljač retkog duha i talenta.

Za svojim stolom, za kojim je uvek bilo više gostiju nego mesta, umeo je svojim prijateljima, poštovaocima i slučajnim namernicima, sa pouzdanom snagom u moć reči, sa uvek primamljivom uverenošću u istinitost onog o čemu govori, da tako slikovito, plastično i iznad svega duhovito opiše protekli dan, u kome je uvek imao, blago rečeno, zapaženu ulogu, da je pažnja bila izuzetna, oči širom otvorene, usta tek, tek, pa je svaka epizoda izazivala napregnutost, svaki susret uznemirenost, svaki kraj uzdahe ili salve smeha i odobravanja.

Vrativši se potom u stan, još pod utiskom doživljenog, ne jednom sam se, zbunjen, u neverici pitao, a verujem da se to dešavalo i drugima, kako to da baš Dorić živi najuzbudljiviji život na svetu, da je on uvek tamo gde se dešavaju mirakuli, gde se donose važne odluke, gde su izgovorene najlucidnije replike, uvek okružen važnim ljudima, lepim i uzbudljivim ženama, a ja, a mi, živimo neki sivi, dosadni život između stana, menze i fakulteta, na ivici egzistencije, bogati jedino nadom i snovima.

Onda smo uveče nanovo jurili u Složnu braću, Arilje, Resavu, gde će se, naravno, svakog časa on pojaviti, da bi i mi, bar dok traje priča, učestvovali u tom životu i tim uzbuđenjima.

Tih godina Dorić je bio najbolji usmeni beogradski pripovedač. Svi smo tada bili ubeđeni da se on, na tim čuvenim kafanskim seansama, priprema za poziv reditelja, da proučava scenu, uvežbava pokrete, da dozira dramska uzbuđenja, postavlja mizanscen. Niko nije ni pomislio, verujem ni on sam, da se to vežba budući  dramski pisac, komediograf.

Zlatan Dorić se kao dramski javio u svojim zrelim godinama, što će reći da je počeo da piše u pravo vreme.

Dok su njegove kolege pisci vršnjaci, pisali drame i komedije o svom vremenu i ljudima, u uslovima jednog zatvorenog sistema, nestvaralačkog, epskog i kolektivnog duha, pred večitim strahom od progona, zabrana i osuda, rugajući se i ismevajući sistem i vlast u njemu, često ezopovskim jezikom, u alegorijama, krijući vešto (bekstvom u neka druga vremena) svoje prave junake i događaje, Dorić je, radeći rediteljski posao širom Jugoslavije, upoznavao zemlju i ljude, punio svoje stvaralačke baterije novim saznanjima i iskustvima i onda kada se urušio sistem, kada je pala, mrska nam, totalitarna vlast, kada se širom otvorila Pandorina kutija naših naravi i sudbina, on se našao u pravom trenutku na pravom mestu.

Odlazak komesarske vlasti proizveo je događanje naroda. Tek probuđena kolektivna svest požurila je da dokrajči potrošene ideale, prepuštajući se usudu i neodrživoj otvorenosti sudbine.

Na scenu je stupila čitava menažerija neverovatnih likova, lideri, tumači istorije, strankadžije, ksenofobi, iscelitelji nacionalnih rana, otkrivači svetskih zavera, osvetnici, propovednici apsurda i otuđenosti, ludilo retke finoće i smrtonosne nepokornosti.

Realnim životom protutnjao je teatar apsurda, mozaik individualnih mahnitosti, egzistencija koja je užasavala viškom događanja i nedostatkom smisla. Našavši se iznenada van obećanog raja na zemlji, bez lažne nade, obećane budućnosti, smešteni preko noći u jedan poguban eksperiment mržnje i pogibelji, najpre krhki, slabi i bespomoćni, a potom obesni i osioni u netrpeljivoj isključivosti, junaci tog teatra uleteli su pravo u Dorićevu zamku. Prava i pravovremena reakcija bile su "Strankadžije". Neko će možda reći da je trebalo sačekati. Tobož, najbolje se piše sa istorijske distance. A Dorić je, zapravo, tako i učinio. Jer tih dana nama se distanca događala nedeljno. Dorić je u stvari šezdesetogodišnjak sa petstogodišnjim iskustvom. Ko ne veruje neka ponovo pročita Strankadžije, da se uveri koliko je komad i sada do bola aktuelan.

I sam impresioniran i zahvalan narodu za ono što mu je kao dramskom piscu pružio, što ga je sigurno i nepogrešivo vodio kroz uspehe, nagrade i priznanja, nije izdržao da, u jednom trenutku slabosti, zanosa i oduševljenja, sve junake jedne svoje drame ne nazove pizdama.

I zaista, samo narod sa takvom karakternom osobinom i dubokom nacionalnom crtom može da ponudi i poseduje takvu lepezu nezaboravnih likova - od Smrdića i Šerbulića, preko Agatona, Proke, Živke ministarke, Ljubinka i Desanke, Bore Šnajdera, Topalovića, Čvorovića do Srbijanke Zulfikarmujkić i Bingule.

To bi možda bio mogući odgovor na pitanje zašto Dorić piše samo dramske tekstove.

Ali mislim da postoji još jedan.

Dorić jednostavno voli svoje dramske likove, glumce, svoju publiku i svoje komade.

Voli ih toliko da ih sve zna napamet. I to ne onako od početka do kraja. Ne, zna ih i od sredine, a zna ih i unatrag. Zna napamet i didaskalije, to vam je ono u zagradi, npr: - Svi nađu mesta i sedaju. Za stolom ostaju samo Jerotije i Srbijanka.

On svoje komade piše dok se vozi autobusom, u šetnji gradom, na izložbi, pred televizorom, dok se brije. Kroz njega teku dijalozi, ličnosti izgovaraju replike, kreću po sceni, izlaze i ulaze, plaču i raduju se.

On, u stvari, svoje komade najpre živi, a potom ih samo brže-bolje pribeleži."

Svetislav Travica

Radoslav Zlatan Dorić je završio Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju - odsek režije, u klasi profesora dr Huga Klajna, u Beogradu 1964. Bio je dugogodišnji član i umetnički direktor Pozorišta na Terazijama. U tom teatru režirao je dvadesetak predstava od 1973. do 1994. godine, uglavnom komedije, kao što su Nušićev "Dr" i Sremčeva "Ivkova slava", ali i Sterijine "Rodoljupce" i druge.

Starija publika seća se njegovih predstava sa Terazija "Stolica koja se ljulja", "Gimnastika za dva cvancika", "Druga Tita ogledalo"...

Na anonimnim konkursima Udruženja dramskih pisaca Srbije, četiri puta je dobio nagradu "Branislav Nušić”, što za dramu, što za komediju ("Kad bio Sombor bio Holivud", "Neki Sterija piše Rodoljupce",  "Gorko putovanje u ništa", "Jelena Anžujska"). Za komediju "Novi život gospodina Molijera" dobio je nagradu "Mija Aleksić". Dobitnik je nagrade "Laza Kostić" za dramsko stvaralaštvo.

U pozorištu Slavija je po svojim tekstovima režirao popularne predstave "Alo, o'đe mobilni", "Đe god sam bio svud sam poginuo", "Sezona naručenih ubistava", "Srbi grade kuću", "Kako smo voleli druga Tita" i "Kako su se zavoleli četnici i partizani". Režirao je 150 predstava koje su izvođene u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Somboru, Zaječaru, Kikindi, Budimpešti, Puli, Novoj Gorici, Ljubljani...

Goran Crnojački