In memoriam: Milivoj Gajinović Gaja (1935 – 2024)

Od Vlastimir Jankov -

14.02.2024.

1106 0

Milivoj Gajinović

Bečejski sport je izgubio predanog sportskog radnika, prvog diplomiranog trenera fudbala u svom gradu, poštovanog pedagoga i cenjenog sugrađanina.

Brzo se gradom pročula vest da je u 89. godini preminuo profesor Milivoj Gajinović Gaja, do smrti najstariji živi fudbaler Bečeja, kasnije trener u matičnom klubu, uglavnom mlađih selekcija, ali se okušao i u seniorskom fudbalu. Čitav radni vek je proveo kao pedagog fizičke kulture u OŠ „Zdravko Gložanski“, a poslednjih sedam godina bio je direktor „zdravkovcima“. Sahrana Milivoja Gajinovića obaviće se u petak, 16. februara, u 13 sati na Pravoslavnom groblju u Bečeju. Smatrali smo da je tekst povodom dobijanja nagrade za životno delo u tradicionalnoj manifastaciji Saveza sportova opštine Bečej – Izbor sportiste opštine, koji je objavljen u novosadskom Dnevniku pre 11 godina, pogodan da u najkraćem predstavi profesora Gaju, te ga prenosimo u celini.

Nagrada za sportsko životno delo Bečejcu Milivoju Gajinoviću

Diplomirao fudbal, pa ga napustio

Milivoj Gajinović – Gaja (1935.) nije krio iznenađenje što se našao među laureatima na poslednjoj svečnosti povodom tradicionalne manifestacije Izbor sportiste godine opštine Bečej. Jer, od kako je 2000. godine, posle 41 godine radnog staža u istoj OŠ „Zdravko Gložanski“ bez ijednog dana bolovanja, otišao u penziju, nije u sportu, pa je bio siguran da su svi zaboravili na ono što je sa mladima proživeo. Ipak, jedna od nagrada za životno delo postala je njegovo vlasništvo.

– Prijatno sam iznenađen činjenicom da nisam zaboravljen. To je razlog što sam ovih dana počeo da vraćam film unazad i sećam se brojnih doživljaja u sportu, započinje priču profesor Gaja. Fudbalom sam počeo da se bavim početkom pedesetih godina i igrao sam do svoje 28 godine. Mnogo lepih trenutaka sam doživeo na terenu noseći dres Bečeja. Bilo je ponuda da pređem u jato „kanarinaca“, koje je formirao Hugo Ruševljanin, ali nisam želeo da napuštam Bečej. U vreme kada sam studirao, bio sam i član studentske reprezentacije Novog Sada, koja je dva puta bila državni prvak. Po okončanju igračke karijere, odmah sam započeo trenerski život. U prvo vreme sa mlađim uzrastom, a kasnije i sa seniorima. U školi sam imao siguran posao nastavnika fizičkog vaspitanja i tada se nije trebalo doškolovati za profesora. Ali, ja sam u 48 godini završio Fakultet fizičke kulture, radi dobijanja diplome trener fudbala. Tako sam postao prvi diplomirani trener fudbala u Bečeju s namerom da se ozbiljnije posvetim tom poslu. Ali, ubrzo sam shvatio da nisam toliko pokvaren da mogu da radim u našem seniorskom fudbalu. Radio sam i dalje s mlađim uzrastom, pa sa školskom košarkaškom ekipom za SOŠOV, bio angažovan u Atletskom klubu Bečej…

Kada je u pitanju škola, 33 godine je radio kao nastavnik fizičkog vaspitanja, povremeno je predavao i biologiju u večernjoj školi, a i, s obzirom da je bio rezervni oficir, odbranu i zaštitu. Poslednjih sedam godina rada u jedinoj školi bio je direktor „zdravkovcima“.

– Nisam bio siguran kako ću se prešaltovati na penzionerski život, pogotovo što sam imao operaciju srca, ali vreme je pokazalo da sam uspeo. Ranom zorom se pozabavim sa sitnom stokom koju gajim, kozom, krmačom s prasicima, morkama, potom skoknem do Doma penzionera i do podneva odigram partiju preferansa, a po podne se, zajedno sa suprugom Dragicom, posvetim bašti, gde gajimo razno povrće, imam malo i vinove loze, deteline za stoku…

Mnogi vam zavide na sportskoj krepkosti u osmoj deceniji života.

– To je stvar samodiscipline. Posle operacije srca moram da vodim računa o težini, pa sam uveo lunarnu dijetu u svoj život. To znači da nedeljno jedanput, kada je mesečeva mena, dan provedem samo na vodi. Kad god osetim glad, popijem čašu vode i to bude ukupno oko tri litra u tih 28 do 30 sati. Odlična terapija, treba je probati.

Sa prasicima se zna šta se radi, a koza i morke nisu baš česti u bačkim dvorištima.

– Poneko prase završi u zamrzivaču, ali većinu prodam, morčija supa je poseban specijalitet, a držanje koze sam nasledio od mog oca. U stvari, ranije smo kupovali mleko u komšiluku, pa kada ga više nije bilo otac je shvatio da je lakše držati kozu i imati uvek mleka. Ja sam nastavio. Lane mi je uginula koza koja je davala sedam litara mleka dnevno. Svakih osam sati sam morao da je muzem, pa je jedna od muža bila u ponoć. Bilo je mleka, sira… Za bronhitis je kozije mleko pravi melem. Kada sam lane čistio baštu od kupusa, najela se, nadula i uginula. Imam sada novu kozu, dobio sam dva jareta, koji završe kao i prasici u zamrzivaču, završava svoju penzionersku priču profesor Gaja.

Objavljeno na portalu Moj Bečej 14.02.2024.

Škola na Jezeru - Fantastu

Svakako jedna od najzagonetnijih salašarskih škola, moglo bi se čak reći i misterioznijih. Činjenica je da je postojala. da se nastava u nekom periodu održavala, ali je sve ostalo prilično nejasno. Čak je i najkompletnija knjiga o bečejskim školama " Tri veka obrazovanja u opštini Bečej" Jovana D. Medurića ne spominje. Naime, spominje se škola na Subotičkom putu, što je prilično nejasno, jer se spominje kao bliža odrednica "kod salaša Miše Glavaškog", od 1893. godine, a da je kasnije premeštena kod Kekićevih salaša 1895. godine, kada je izgrađena nova škola. U XIX veku je glavna komunikacija prema Subotici bio Starosegedinski put, a moguće je da je sadašnji Topolski put bio imenovan često i kao Subotički put. Navodi se da je i bila udaljena od centra Bečeja 14 kilometara i da je raspolagala sa jednom učionicom i jednim učiteljskim stanom. Ovo je sasvim sigurno neka druga škola, iz više razloga: 

1,Škola na Fantastu se nalazi na starom Iđoškom putu i mnogo je veća: " Na ovoj fotografiji se ne vidi, ali je zgrada bila "na lakat", u obliku slova L, iza kule je bio drugi deo. U tom "laktu" su bile dve učionice, i još jedna koja je gledala na put (4. i 5. prozor s leva na slici). Prva dva prozora su od učiteljskog stana, 3. prozor od kancelarije." (Čorba Zoltan Csorba Zoltán).

2. Kekićevi salaše se naza pored Fantasta ali sa zapadne strane u sasvim suprotnom smeru.

3. Usmeno predanje govori da je Bogdan Dunđerski sagradio čardu za svoje radnike, ali se kasnije pokajao, jer je smatrao da je suviše raskošan objekat za proste radnike i 1939. godine ga je prodao svojoj upraviteljici imanja Mari Đalinac. O ovoj prodaji je sačinjen i precizan ugovor  zaveden u Sreskom sudu u Starom Bečeju pod brojem 6342/39.

Najverovatnije je da je objekat nakon smrti  Mare i Bogdana, a posle II Svetskog rata pretvoren u učionice. ( Izvor: Natalija Gavrić Ugarak).

Na kraju ove čudne priče škola je iz nepoznatih razloga srušena (sedamdesetih ili osamdesetih godina), neki izvori tvrde da je čak vojska minirala, a da je ovaj prelepi ulazak u školu ostavljen da bi poslužio kao orijentir u vojne svrhe. Prema teoretičarima zavere srušena je da bi se sakrio ulaz u lagume koji se tu negde nalazio. 

Kao mali dodatak priči o salašarskoj školi, treba naglasiti da je Jezero (Fantast) imalo veliki broj stanovnika, prodavnicu, bioskop, ukratko gotovo u potpunosti je bilo urbanizovano naselje, o čemu veoma lepo svedoči i Čorba Zoltan (Csorba Zoltán):

"Moji roditelji su bili tamo učitelji, i mi smo stanovali u školskoj zgradi. Navedene učiteljice sam sve poznavao i bilo mi je drago da ste me podsetili na njih. Navedena zgrada bioskopa je bila i pozorišna zgrada sa binom. Tu sam prvi put recitovao u životu. A na toj bini je pevao između ostalog i Đorđe Marjanović, Dragan Stojnić. Mama mi je pričala da je tu, u tom bioskopu, u jednom filmu prvi put videla Frenka Sinatru i Dina Martina. A nedeljom posle podne sa zvučnika koji su bili postavljeni na vrhu kule puštala se muzika sa ploča. Dzuma, dzuma bakalar, Brzi Gonzales, Tvist. Jednom prilikom, pre tridesetak godina, kada je zgrada već bila davno srušena čeprkao sam po ruševini i našao cipelice, koje sam kao mali korsitio i koje su verovatno pale sa tavana zgrade."